Još dok se Trg Tahrir povijao pod talasima narodnog bunta, pred sve izgledniju pobedu ove svojevrsne „revolucije“ nametala se dilema kojim će putem poći Egipat nakon pada Mubarakovog represivnog režima – ka sekularnom društvu ili političkom islamu. Konkretnije: ili Mubarak ili Muslimanska braća.
Ovo zloslutno upozorenje dolazilo je jednakom snagom sa dijametralno različitih političkih polova, ali sa istim ciljem – očuvati status quo u Egiptu. Za zapadne vlade, a pre svega za američku administraciju, paljenje „alarmnog svetla“ bilo je dovoljno za zauzimanje „neutralnog stava“, izražavanje „poverenja u stabilnost egipatske vlade“ i implicitnu podršku opstanku najbližeg i najvažnijeg američkog saveznika na Bliskom istoku.
Istovremeno, iz arapskih zvaničnih centara, iz bližeg i šireg egipatskog okruženja, mogle su se čuti samouverene ocene da je sve ovo što se dešavalo u najmnogoljudnijoj arapskoj zemlji plod spoljne zavere u dosluhu sa radikalnim islamom, ovde sa zabranjenom opozicionom partijom Muslimanska braća.
I dok su se izjave iz Vašingtona „prilagođavale“ razvoju događaja, iako frapantno kasneći za tempom koji je sve više sužavao manevarski prostor za Mubarakov opstanak, u većini arapskih prestonica jača konsternacija oko mogućeg uticaja egipatskog „političkog cunamija“ na položaj tamošnjih višedecenijskih vlastodržaca. U Tunisu se situacija smiruje, ali tuniska ulica još uvek nije zadovoljna brzinom kojom idu reformske mere. Vrenje na ulicama Alžira i Jemena kao da tek uzima zamah. Jordanski kralj je, kao preventivni korak, odmah smenio vladu. Neki emirati u Perisjkom zalivu preduzimaju palijativne mere radi očuvanja unutrašnjeg mira.
Izrael, „jedina demokratija“ na Bliskom istoku, dao je nedvosmislenu podršku egipatskom diktatoru, kao „garantu mira u regionu“, a pre svega deponentu mirovnih sporazuma između ove dve države.
Gde je, u svemu ovome, bio radikalni islam i može li on zatamneti horizont arapske demokratije ? Zapadni branioci policijskih režima u Egiptu, Tunisu, Saudijskoj Arabiji i drugim arapskim zemljama, paradoksalno vodeći propagatori eksportne demokratije, svoju privrženost ovima objašnjavaju bojaznošću od iskustva sa „arapskom demokratijom“, kakva je bila „u primeni“ u Alžiru 1991. godine kada je u slobodnim izborima pobedila islamistička partija FIS, nakon čega je Francuska podržala vojni udar kako bi se sprečio građanski rat u toj zemlji. Slično se desilo i na palestinskoj teritoriji 2006. godine, kada je američka administracija insistirala na „fer i demokratskim izborima“ a potom negirala na ovakvim izborima legalnu pobedu Hamasa.
Uistinu, strah od političkog islama pothranjuju sami islamisti: moć dolazi od Boga, a vera i država su jedno. To je direktni uvod u teokratsku državu a odatle nije dalek put do radikalnog islamizma. Odatle i strah i represija nad partijama koje kao svoj predznak imaju veru. Iskustvo u mnogim arapskim sekularnim državama pokazuje da što je pritisak nad islamističkim partijama bio veći, to je njihov ekstremizam bio snažniji.
Religija u politici, međutim, ne mora obavezno da bude nasilna i, konačno, ona nije isključiva karakteristika islamskog sveta. Verske organizacije mogu da budu i mobilizatorski faktor u narodu u njegovoj borbi protiv opresivnih i korumpiranih režima. Narodne pobune često nisu samo politički već i moralni fenomen. Istina je, takođe, da kad verske institucije jednom prigrabe vlast ova, po pravilu, nije demokratska.
Ono što je karakterisalo pobunu naroda u Tunisu i Egiptu jeste to što na njihovom čelu nisu bile vodeće islamističke partije – Nahda u Tunisu i Muslimanska braća u Egiptu. Ova se, u Kairu, postepeno uključivala u demonstracije na Trgu Tahrir, posle i u tok pregovora sa predstavnicima režima, ali je nepobitna činjenica da su „revoluciju“ svojom energijom, i žrtvama, iznele mase egipatskog naroda, a pre svega mlada generacija, željna promena, posla, vlastite perspektive. Stotine hiljada ljudi na ulice Kaira nije izvela džihadska retorika islamista već zajednički osećaj ekonomske frustracije, razarajuće korupcije i potisnutog ponosa zbog dugogodišnjeg gaženja dostojanstva i osnovnih ljudskih sloboda.
Da Muslimanska braća ovakva osećanja naroda mogu da iskoriste ostaje kao potencijalna mogućnost. Ali, to neće zavisiti samo od ove, nesumnjivo jedne od najbolje organizovanih egipatskih političkih partija. U Egiptu, pored ostalog, nema političke figure tipa Homeinija. Koliko će plodovi egipatske „revolucije“ biti delotvorni i ispuniti očekivanja naroda za bolji život u demokratsk(ij)im uslovima, zavisiće, pre svega, od spremnosti i sposobnosti njenih novih nosilaca da što skorije reorganizuju državne institucije, nađu odgovarajuće poluge za borbu protiv endemske korupcije i otvore prostor za izražavanje osnovnih ljudskih sloboda. U tom slučaju, Muslimanska braća bi mogla da imaju samo deo u transfromaciji egipatskog društva ka boljem životu.
Ovo uverenje potvrđuje činjenica da za vreme gotovo tronedeljnih demonstracija, u Kairu, Aleksandriji, Suecu i drugim gradovima, u masi od po stotine hiljada ljudi, nije podignuta niti izvikana nijedna politički obojena verska parola, a strpljenje, generalna međusobna pitomost i gotovo idilična harmonija u spoju mladih i starih, muškaraca i (velikog broja) žena, imućnih i siromašnih, ostaće još dugo u sećanju svih koji su pratili događanja na Trgu Tahrir.
Da li je, takođe, primećeno da od početka turbulentnog razvoja događaja u Tunisu i Egiptu nije registrovana nijedna akcija Al Kaide, Hezbolaha ili Hamasa ?
Egipatsko društvo je pred velikim izazovom. Kao što je za vreme Naserove ere Egipat razgoreo plamen arapskog nacionalizma i oživeo osećaj dostojanstva arapskog čoveka, novi, demokratski Egipat može da bude vesnik „Arapskog proleća“ i pokrenuti korenite promene u mnogim, represijom, korupcijom i nepotizmom zakrečenim arapskim režimima. Egipat to može. Na istorijskoj prekretnici na kojoj se arapski svet nalazi, od Egipta se to i očekuje.
Autor je ambasador u penziji i član Foruma za međunarodne odnosePratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
