Dinkićeva doktrina

Čučković je dao tu izjavu da bi naglasio razmere do kojih je opština na čijem je čelu spremna da ide kako bi privukla investicije, potpuno nesvestan da time čini ozbiljno krivično delo. To je shvatio tek kada je Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić najavio pokretanje postupka kontrole. Pokušao je da se izvadi nemuštom izjavom o „potencijalnim kartonima“ koje radnici na svoju inicijativu mogu da odnesu kineskom investitoru ako žele da se zaposle.

Dok čekamo nalaze Šabićeve istrage, ostaje nam da porazmislimo o kolateralnoj šteti koju društvu nanosi politika privlačenja stranih investitora po svaku cenu. Od 2000. godine naovamo, sve vladajuće stranke su privredni rast poistovećivali sa privlačenjem stranih investicija. Ovu „Dinkićevu doktrinu“ sa dogmatskom posvećenošću sprovodi i sadašnji/budući premijer. Pojednostavljeno, pošto su strane kompanije jedina šansa za buđenje privredne aktivnosti, mi ćemo njima da ponudimo sve kako bi došli. Daćemo im izdašne subvencije, zemljište, osloboditi raznih dažbina, upodobljavati zakone njihovim potrebama, kriti ugovore o saradnji, ignorisati kršenje Zakona o radu, a sada se pokazuje i dati na uvid poverljive podatke građana, čime ćemo na najgrublji način povrediti jedno od elementarnih prava građana – pravo na privatnost.

Ova degradirajuća servilnost proizilazi iz utemeljenog uverenja naših političara da Srbija nema drugih komparativnih prednosti u odnosu na konkurenciju. I tu su u pravu, stvarno nema. Ali da je ogroman novac koji je utrošen na privlačenje pojedinačnih investitora uložen u izgradnju poslovnog ambijenta koji bi ih sam privukao, ne bi morali da se ponižavamo.

Ko onda profitira od ovakvog arbitrarnog i voluntarističkog sistema? Pa upravo ljudi na vlasti. U odsustvu pravne sigurnosti, jakih institucija, dobre infrastrukture i jednostavnih administrativnih procedura lični kontakti političara i poslovnih ljudi odlučuju ko će poslovati u Srbiji i pod kojim uslovima. U toj trgovini – prava građana su samo sitniš.