Iz šupljeg u prazno

Možda je to mogao da bude signal državi da nema baš mnogo smisla u trenucima teške ekonomske krize sponzorisati građevinsku industriju, odnosno stanogradnju i nuditi građanima (po i ne tako povoljnim cenama) stanove na kredit. Tako je samo u poslednjih nekoliko godina niklo naselje Stepa Stepanović, još uvek do pola nerasprodato, pa naselje Ivo Lola Ribar. Prodaja ide slabo. Iz godine u godinu sve slabije.

A to se vidi i po subvencionisanim kreditima koje država odobrava za kupovinu stanova. I ove godine je izdvojila 1,7 milijardi dinara, koje nije imao ko da uzme. Poučeni iskustvima onih koji su se zaleteli da uzmu kredit i kupe svoj prvi stan koji su zbog nemanja novca morali na kraju da ostave banci, mnogi se ne odlučuju da tako rizikuju. A država ulaže li, ulaže, a svaki novi ministar govori o potrebama za stotinama hiljada stanova. Kao da ne znaju kakvu rupu u budžetu imaju i koliko je velika kupovna nemoć naših građana.

O alternativnim rešenjima niko ne priča. Znamo da imamo bar 300.000 onih koji žive kao podstanari ili kod rođaka, da ulicama hoda i od zime se skriva u podzemnim prolazima bar 10.000 beskućnika, da raseljenih i izbeglica po kolektivnim smeštajima ima gotovo 250.000. A nesređenih, zapuštenih vojnih hotela, kasarni, raznih drugih vojnih objekata koji bi mogli sa mnogo manje novca da se preurede i od njih napravi mesto za relativno pristojan život, niko ne računa. A seoske kuće na par desetina kilometara od Beograda ili one u manjim gradovima po Srbiji, koje mogu da se kupe za skromnih 5.000 do 10.000 evra? Niko ne računa ni onih, bar prema podacima RZS, 800.000 praznih kuća i stanova po Srbiji.

U njima niko ne živi. Ostavljaju se da propadnu. Dok bosa i izgladnela deca gazaju po blatu, žive u kartonskim kutijama, ispod mostova, u kontejnerima, a azilanti smrzavajući se po snegu čekaju na privremen krov nad glavom. Za to vreme, država presipa iz šupljeg u prazno.