Levica protiv levice

Slušajući ideološke rasprave Vulina, Jugovića, Ružića i Stefanovića na dnevnoj bazi, moglo bi se pomisliti da srpska politika ima marksiste veće i od Fridriha Engelsa, naročito kada je reč o prebrojavanju privilegija i imetka koji uživaju. Engels je, kao što se nekad učilo iz marksizma, lično bio bogat čovek, ali je i materijalno i kreativno podržavao ideju socijalizma.

Ono što građani Srbije pak, prijemčivi za ideje jednakosti i pravedniju raspodelu bogatstva, primećuju jeste nesklad između životnog stila levičara i ideja koja popularišu i zagovaraju. Nije to tek puki mehanizam populizma, niti je samo srpska specifičnost i karakteristika koja se često tumači palanačkom zavišću prema bogatima i uspešnima. Većina normalnih ljudi, služićemo se, želi da radi i da zaradi za pristojan život i očekuje da pravila, odnosno poštovanje zakona, važe za sve.

Uzmimo, na primer, trenutnu malu tabloidnu aferu sa „tajlandskim letovanjem“ više mladih službenika Vlade. Sa jedne strane, jeste hipokrizija zamerati ljudima ukoliko su sebi priuštili egzotično letovanje, sasvim privatno i o svom trošku. Sa druge strane, međutim, oni jesu državni službenici i kada su na odmoru i kada „kače“ svoje privatne postove i fotografije na društvenim mrežama. I to službenici države i Vlade čiji premijer svakodnevno propagira etiku rada, štednje i odricanja. Stalno ističući pri tome i svoj lični primer, ali i zahtev da se za tim primerom povedu i građani Srbije, kako bi svima u neko dogledno vreme bilo bolje. Dakle, levičari bi mnogo više učinili za leve ideje ukoliko bi na posao zaista išli biciklom, a ne besnim službenim auto. I ukoliko im glavna životna odrednica i ambicija ne bi bile dedinjske rezidencije, nego miran san i čista savest. I prema sebi i prema drugima.