U žiži interesovanja javnosti i dalje je pogibija sedam osoba u helikopterskom udesu. Nagađa se o uzrocima pada letilice, odgovornosti pojedinaca u lancu komandovanja, izboru odredišta za sletanje, motivima za takvu odluku i drugim detaljima važnim za sagledavanje istine. U senci tih rasprava ostala su, međutim, dva pitanja: da li je uopšte trebalo kretati na taj put i, ako jeste, zašto jedna bolnica, najveća zdravstvena ustanova u tom delu Srbije, na širokom prostranstvu od naših jugozapadnih granica do Užica i Kraljeva, nije bila u stanju da pruži potrebnu pomoć (uzgred, zaobiđena su i ta dva velika regionalna medicinska centra).
Iz novinskih izveštaja je poznato da je novorođenče vraćano iz mrtvih, a iz detaljnijeg uvida u okolnosti oživljavanja stručnjacima je jasno da bi, u slučaju preživljavanja, dugi periodi bez disanja verovatno ostavili trajne posledice. No, na lekarima je da čine sve što mogu. Zašto su se u ovom slučaju osetili nemoćnima? Da li im se činilo da, uprkos formalnim kvalifikacijama, nisu dorasli zadatku? Možda nisu imali respirator i monitor, ili su oni bili neispravni? Mogli bi da dođu u obzir i drugi, uglavnom nemedicinski razlozi, ali koji god da se navedu, teško da će poslužiti kao opravdanje.
Odluka o transportu deteta čak do Beograda rečito govori o stanju i funkcionisanju srpskog zdravstva. Nije bila u pitanju ni transplantacija organa, ni laserska operacija katarakte, već intervencija za koju bi se očekivalo da treba uspešno da se reši na sekundarnom nivou zdravstvene zaštite (čitaj: ne u lokalnoj ambulanti, već u jednoj bolnici sa mnogim specijalističkim službama). U svetu postoji, naravno, i model organizovanosti zdravstvene službe sa jednim ili dva moćna centra za teritoriju veličine Srbije, ali je u tom slučaju transport bolesnika obezbeđen na besprekoran način, ne zavisi od komplikovanog sistema dobijanja dozvola, odvija se rutinski i ne smatra se događajem koji privlači posebnu pažnju (uzgred, tada se i tačno zna koje se usluge pružaju na kom nivou zaštite zdravlja).
Drama u novopazarskoj bolnici odslikava sve stranputice u vođenju politike našeg zdravstva i izraz je višegodišnjeg odsustva vizije (ali ne umišljenosti i pohlepe). Podsetimo se da je Narodna skupština još 2004. ratifikovala kredit Evropske investicione banke od 50 miliona evra radi ostvarenja projekta „Hitna rekonstrukcija 20+1 bolnica u Srbiji“. Arčenje tih para, koje ćemo, s kamatama, još dugo otplaćivati, pratili su nestručnost i malverzacije, a procenjuje se da je dve trećine sume nestalo ili je necelishodno utrošeno. Ilustrativan primer je Institut „Torlak“ (na njega se odnosi ono „plus jedan“ u nazivu projekta) u koji su sredstva uložena radi zaokruženja proizvodnog procesa. Gde su rezultati?
U tami našeg lutanja za strateškim rešenjima, gušćoj od surčinske magle, megalomanski smo odlučili da gradimo četiri klinička centra, što je poduhvat koji po ambicioznosti prevazilazi mogućnosti najbogatijih zemalja. Zadužili smo se još davne 2006. godine za 200 miliona evra i obavezali da ćemo dodatno uložiti svojih 230 miliona evra. Dug i kamate već otplaćujemo, a posao još decenijama neće biti završen.
Razlog nisu samo zapanjujuće neznanje odgovornih i nesumnjive zloupotrebe, već i okolnost da bi za ceo posao bilo potrebno bar još 800 miliona evra. To je kvalifikovana procena arhitekte Mira Uroševića, koji je na čelu svog dizeldorfskog biroa projektovao niz impresivnih zdravstvenih ustanova po Evropi. Ovaj naš nesumnjivo najbolji znalac izgradnje bolnica ukazuje i na zanimljivu podudarnost: novac planiran za četiri klinička centra tačno odgovara sumi koju je država uskratila penzionerima i zaposlenima u javnoj upravi (200 + 230 miliona evra na ime smanjenih penzija i plata).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
