Izgleda da je ovoga puta na izbore izašao manji broj mrtvih nego ranijih godina. Može biti da je nekom greškom sa jedinstvenih biračkih spiskova nestao jedan broj mrtvih glasača. Uplašeni da neće biti pokojnika u potrebnom broju, na nekim izbornim jedinicama su se dosetili da mrtvima odu „na noge“ i da produže vreme glasanja do kasno u noć, kako bi ih lakše privukli. Obrazloženje je bilo da se mora ići ka onima koji nam trebaju, kao što je to trend u savremenoj trgovini gde je pravilo da roba mora biti nadohvat ruke potrošaču. Nekada je potrošač trčao za robom, a sad je obrnuto.
Koliko sutra idem da pregledam biračke spiskove da bih video da li se i na ovim izborima pojavio moj deda koji je umro negde šezdesetih godina prošlog veka. On je poslednjih dvadesetak godina uredno glasao i što je najvažnije nepogrešivo je zaokruživao ime najmoćnijeg političara, najjaču stranku ili stranku na vlasti.
Skeptik, kakav sam, sumnjao sam da mrtvi ljudi mogu da glasaju dok nisam video jasne dokaze, video sam ime svog dede i njegov potpis mastiljavom olovkom na spisku onih koji su glasali, a to je jedina olovka kojom se do groba služio i kojom se još služi.
A onda sam se setio da sam se ja pre dvadesetak godina kandidovao za jednu funkciju i da nisam dobio ni jedan jedini glas. Začudilo me što bar deda, jedan od retkih članova moje porodice koji me voleo, nije glasao za mene. Objašnjeno mi je da u politici nema ljubavi i emocija i da treba da zahvalim dedi i svim drugim glasačima što su me sačuvali od raznih neprijatnosti sa kojim se danas suočavaju pobednici na tadašnjim izborima. Nisam to baš najbolje razumeo. Ne vidim da je neko loše prošao. Još jednom sam se uverio da je bolji gram vlasti nego oko zlata, ili, da je bolje ovde biti jedan dan na vlasti nego deset godina na goloj ravni.
Uvek sam se pitao kako su pojedini mrtvi ljudi toliko ostrašćeni da ih ništa drugo ne interesuje osim izbori. Neki političari su mi objašnjavali da je politika jača i od života i od smrti i da strast nikad ne prestaje. Uostalom, kao odgovorni ljudi oni izlaze na izbore više zbog nas, njihovih potomaka, nego zbog sebe, jer je njihova najjača želja da nama uvek bude dobro.
Nikad nisam imao prilike da ga sretnem na izborima. Dok sam ja čekao do on dođe, deda je, izgleda, čekao da ja odem. Članovi izbornih komisija opisivali su mi ga i vidim da su ljudi u pravu, da je to stvarno moj deda. Kažu da izgleda mnogo bolje od mene, da je mlađi od mene desetak godina, što je tačno, jer je imao pedeset godina kada se prestavio večnosti i u tim istim godinama predstavlja se neprestano izbornim komisijama. Jedan član komisije tvrdi da deda toliko liči na mene kao da sam ga ja rodio, kad da je jedna jabuka presečena na dva dela. Jednostavno, kažu da je pljunuti unuk, to jest pljunuti ja, ali da je mnogo pametniji i mudriji od mene.
Zameraju mi što nisam disciplinovan kao deda, jer on uredno izlazi na izbora a ja umem i da izostanem. Ali, kažu da se nadaju da ću i ja kad umrem shvatiti ozbiljnije svoju odgovornost za budućnost zemlje i da ću glasati za najmoćnije stranke, odnosno da neće moći niko da ukrade moj glas. Uveravaju me de me ko god hoće može izbrisati iz knjige rođenih i upisati u knjigu umrlih, ali da me nikad niko neće izbrisati sa biračkog spiska. Da sam sve ovo ranije znao, nikada ne bih izlazio na izbore, ne bih gubio vreme, jer ako ni za šta drugo neće biti vremena, biće za glasanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
