Ni guska, ni kvočka, ni Milošević

Počasni član NUNS-a Svetislav Basara je odjednom otkrio da on zapravo nije upućen „ni u pravo ni u vlasničke odnose“ a da za sudbinu „pustoline u Resavskoj“ i nije lično zainteresovan. („Pustolina“ je za Basaru zgrada Udruženja novinara Srbije koju je Apelacioni sud u Beogradu bez ikakvog zakonskog osnova proglasio zajedničkom svojinom UNS-a i NUNS-a, što je i bio povod za početak ove polemike). Za njim se ponovo javio Hari Štajner (Bajka iz hladnog sobička, 24. februar), da bi još energičnije nego prvi put ponovio da „neće da polemiše“ sa mnom. Karikaturista Predrag Koraksić je u broju od 25. februara počeo i da piše, a ne samo da crta, da bi Miloš Vasić, u trećoj kolumni na istu temu, 26. februara zaključio da se sa mnom „polemisati ne može“.

Čekam da vidim hoće li se iz NUNS-a oglasiti još neko ko „neće da polemiše“, jer su ovi, koji to do sada nisu hteli, u dve sedmice objavili čak osam tekstova i šest karikatura u kojima su me napadali, svaki u skladu sa svojim osećanjem ukusa i mere.

Najlepše je, ipak, što me Miloš Vasić na kraju zamolio da „odem, bez zbogom“, kao da nije upravo on u Danasu dao znak za početak napada. Nije se valjda nadao da ću prestati da pružam otpor ako napravi tri primitivne aluzije na sarajevsku „mahalu“? Pitam se šta će mu tuđe reči, kada za to što on radi već postoji dobar domaći izraz „džiber“.

U drugoj rundi polemike možda je najviše jasnoće u spor ipak uneo Predrag Koraksić, kom sam dužna izvinjenje jer nisam iz prve pogodila sa kojom me domaćom životinjom uporedio. Sada vidim da guska nije kvočka i da kod Koraksa žena sa metlom ne predstavlja nikakvu seksističko-šovinističku aluziju na vešticu. Kod Koraksa je i kukasti krst nešto drugo, pa proizilazi da sa Miloševićem delim „ozbiljan problem percepcije“ jer ni bivši predsednik nije razumevao Koraksićeve karikature.

Meni se, pak, čini da je problem u tome što je Koraksić, kao i mnogi koji su za protivnika imali Slobodana Miloševića, navikao da o sebi misli kao o liberalno nastrojenom čoveku, maltene borcu za ljudska prava. Nesposoban da percipira sopstveni šovinizam, za koji krivi svoju žrtvu, Koraksić takođe ne ume ni da tačno citira, ili makar interpretira sagovornika. Nikada nisam izjavila, kako tvrdi, da bih „veoma rado intervjuisala Legiju“. Evo šta sam tačno, u maju 2004. u NIN-u napisala povodom gostovanja Svetlane Lukić i Biljane Srbljanović u emisiji Utisak nedelje. Citiram:

– Jedna poznata novinarka u Beogradu ovih dana izjavljuje da „pukovnika Ulemeka“ ne bi intervjuisala ni da joj je banuo u studio da se tamo preda. Da slučajno sretne Ratka Mladića, ni njega ne bi ništa pitala već bi, kao savesna građanka, odmah zvala policiju da uhapsi haškog begunca.

Jedna svetski poznata ovdašnja umetnica isto tako vidi ulogu novinara u društvu. Ona ih upućuje da sumnjive pojedince, poput Džoa, lažne „crvene beretke“, smesta prijavljuju policiji umesto da sa njima zapodevaju razgovor. Ozlojeđena je i time što novine prenose mučne fotose zlostavljanih Iračana iz ozloglašenog Abu Graib zatvora: nalazi da se tako krši pravo na privatnost, a osetljivim čitaocima remeti miran san.

Uz dužno poštovanje, mi u NIN-u mislimo potpuno suprotno. U društvu postoji podela rada, ali profesija reporter ne postoji radi uzbunjivanja snaga reda… Najbolji novinari sveta bi dušu dali za intervju sa samim đavolom, pa i sa Osamom bin Ladenom. Valjda se samo u Beogradu mogu naći liberalni, prozapadno nastrojeni reporteri i intelektualci koji se hvale da je njihova lična radoznalost zadovoljena i da bi svoj posao najradije prepustili „nadležnim organima“.

Sa ova sam tri pasusa „zaradila“ Koraksićevu insinuaciju da sam „deo Legijine verne publike“. Možda nije čudo da karikaturista ne ume da pravi razliku između činjenica i komentara, pretpostavki i nagađanja, ali je to svejedno etička i profesionalna obaveza koja proizilazi iz prve glave Kodeksa novinara Srbije, akta koji su zajednički usvojili i UNS i NUNS i koji obavezuje članstvo i jednog i drugog udruženja.

Nije Koraksić jedini kom Milošević nedostaje zato što je samom sebi u vreme borbe protiv davno umrlog predsednika nekako bio najlepši. Razumem i da se Hari Štajner nakostreši kad god mu neko spomene da je NUNS pravljen zapadnim donacijama, jer je bio zadužen za te donacije u vreme Fonda solidarnosti sa otpuštenim radnicima RTS-a. Ali ne razumem kako NUNS-ovci ne vide da sami nanose najveću štetu sopstvenoj baštini time što insistiraju da im je borba protiv Miloševića glavni legitimacijski osnov. Pa partizani su oslobodili zemlju od Nemaca, a opet im to deset godina posle rata već više nije bila dovoljna legitimacijska osnova. Nije problem to što je NUNS pravljen stranim parama i što su naši nezavisni mediji finansirani zapadnim donacijama, uključujući tu i donacije američkog IREX-a čiji sam konsultant i ja bila.

Problem je u tome što danas, kada tih para više nema, nema ni boraca za slobodno novinarstvo. A u vreme kada smo se Miloševiću suprotstavljali uz aplauze i novce sa Zapada, bilo ih je napretek. Sada kada su aplauzi utihnuli, i kada su presahle donacije, sada kada su „naši“ došli na vlast, nema više ni boraca za slobodu informisanja.