Slobodna deca Samerhila

Društvo je postalo anarhično, anomično, atomizovano i slobodno u lošem smislu. Nismo slutili opakost slobode, njene visoke zahteve i moguće posledice.. Put od slobodne volje do samovolje i proizvolje može se preći sankama. Kako je bila lepa i sveta sloboda dok smo žudeli za njom, a sada vidimo kako ona neće i ne može pevati kao što smo pevali za njom. Kako je bila divna republika u doba monarhije!? Sve što se ostvari, postvari se!

Prošlogodišnje izmene sistemskog zakona o obrazovanju i vaspitanju, koje sada postaju operativne, su po svome duhu samerhilovske: značajno povećanje broja mogućih neopravdanih časova (sa 25 na 35), uz ionako impozantan broj opravdanih izostanaka; procedura sankcionisanja neprimernog ponašanja u školi je još složenija i nejasnija nego što je bila, pa se retko primenjuje; izneta je preporuka, na službenom seminaru, da se zaključne ocene mogu izvesti tako da se time faktički poništava razlika između rada i nerada!? Šta to znači? Dakle, Aleksandar Nil i Samerhil su zvanično stigli u Republiku Srbiju. U školu se uglavnom ne mora ići? Za pristojnu ocenu se uglavnom ne mora primereno učiti? Neprimereno ponašanje se uglavnom ne kažnjava? To je najava kraja škole kakvu poznajemo još od J.A. Komenskog. Time se ide na ruku inerciji, lošim navikama, neambicioznosti. Time se potkrepljuje ionako prisutna opšta demotivisanost svih subjekata sistema. Time se naša školska omladina ozbiljno deprivira i defavorizuje u jednom globalnom svetu žestoke konkurencije. Time se dvostruko defavorizuju oni đaci koji imaju najviše odlike i kapacitete za najbolje evropske i svetske škole.Stasale su generacije takvih đaka.

A trebalo je udariti dijametralno suprotnim smerom:energičnim opštim samodisciplinovanjem i samopribiranjem svih snaga i kapaciteta; uvođenjem standarda, kriterijuma, normi; opštom edukacijom i hospitacijom društva i škole.

Odrasli su još jednom pokazali da nisu dorasli svome zadatku, da se ne snalaze u meni vremena, da ne razbiru naloge duha nastajuće epohe. Oni još uvek veruju, ako još u išta veruju, u ideju u emfatičkom smislu, namerno potiskujući u zaborav njene velike izdaje, a život je na drugom ili trećem mestu. Odrasli su stari metafizičari!?

Ma kako škola kao institucija već po sebi bila sporna, kako god shvatili pedagoška učenja i metode (obrazovanje kroz igru, rad…) opstoji jedno tvrdo „konzervativno“ jezgro koje se neće promeniti dok je ljudska priroda takva kakvu znamo, dok ne doživi promenu pod uticajem tehnonauke, a ta je budućnost već počela.

Nema škole i školskog obrazovanja bez redovnog dolaženja na nastavu i sistematskog ovladavanja uređenom nastavnom građom. To dalje podrazumeva svakodnevnu višečasovnu nagnutost nad predmetom i sobom. Nema te pedagoške metode koja to može relaksirati i resetovati. To je početna i završna pozicija.Čas je školska svetinja!

Nema škole i školskog obrazovanja i vaspitanja bez nekog funkcionalnog oblika stege, discipline, ograničenja, ma kako oni bili pedagoški osmišljeni. Obrazovanje je neprirodan, štaviše antitprirodan proces.

Nema škole i školskog obrazovanja i vaspitanja bez jasnog uvažavanja i provođenje razlike između truda, aktivnosti, invencije i kreacije i, sa druge strane, nerada, nezainteresovanosti, nesposobnosti. Na toj razlici počiva evropska kultura. Reći će se da su to opštepoznate i samorazumljive stvari. Da, ali upravo je u tome problem. Događa se otklon od toga:osporavanjem, zaboravom ili namerno?

Poštovani đaci, pomučite se malo, malo više! Tako nastaju dobre stvari koje želite. Nema drugog legitimnog načina.Obrazovanje je miraz savremenih devojaka a i momaka. „Život je posao“, govorio je pevajući Vujica R. Tucić.