„Srebrenica – Ekshumacije“ u Budimpešti

Iznuđene deklaracije i nevoljna polupriznanja više su svedočanstva autizma, no geste dobre volje. Naime, karakter onoga što se dogodilo u Srebrenici ne zavisi od srpske spremnosti da se suoči sa sopstvenim udelom u masakru. Najveća masovna egzekucija u Evropi posle Drugog svetskog rata pridružuje se drugim mrljama na savesti čovečanstva, htela to Srbija da prizna ili ne.

Ako koga od čitalaca Danasa put nanese ovih dana u Budimpeštu, preporučujem posetu izložbi „Srebrenica – Ekshumacije“ u organizaciji Arhiva Otvorenog društva (Open Society Archives), koja na jezivo plastičan način opisuje ne samo događaje koji su doveli do genocida u Srebrenici, već pre svega napore da se utvrdi broj i identitet žrtava ovog zločina. Spiskovi nestalih, sa preko 8.000 srebreničkih muškaraca i mladića, kao i forenzički izveštaji svedoče o razmerama zločina, kao i o nastojanjima počinilaca da ga zataškaju, premeštajući posmrtne ostatke streljanih iz primarnih u sekundarne grobnice. Ekshumacije i nastojanja da se DNK analizom pozitivno identifikuju nastradali odvijaju se neprestano, u sklopu istraga koje se o srebreničkom masakru vode u Haškom tribunalu i drugde. Zločini počinjeni nakon pada Srebrenice detaljno su dokumentovani pisanim, audio i vizuelnim zapisima, a pre svega iskopanim ljudskim ostacima pomešanim sa stravičnim simbolima zločina – stotinama poveza za oči i ruke ubijenih. Izložba nas podseća da razmere i karakter zločina osporavaju samo oni koji izbegavaju krivično gonjenje, i oni koji se sa njima solidarišu. U nadi da ću uskoro biti u prilici da ovu izložbu vidim i u Beogradu, prilažem i tekst saopštenja njenih autora, koji podseća na važnost borbe protiv poricanja, tog naknadnog zločina kojim se obezvređuju patnje žrtava:

„Pre petnaest godina trupe predvođene Ratkom Mladićem, tadašnjim komandantom armije bosanskih Srba, osvojile su enklavu Srebrenica, tada zonu pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Dva dana kasnije, 13. jula 1995, počela je egzekucija preko 8.000 Bošnjaka, odraslih muškaraca i dečaka; njihova tela su potom bačena u masovne grobnice. Da bi se prikrio zločin, te grobnice su kasnije otkopavane i posmrtni ostaci prebacivani u mnogobrojne sekundarne grobnice.

Na ovu godišnjicu, OSA arhiv pri Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, jedan od najvećih arhiva koji dokumentuju teška kršenja ljudskih prava, naročito tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, organizuje izložbu u vidu forenzičke rekonstrukcije ovog genocida, kako bi nas sve podsetio na jedan od najstravičnijih zločina počinjenih u Evropi od kraja Drugog svetskog rata naovamo. Prva optužnica protiv Ratka Mladića, podignuta 25. jula 1995. pred Međunarodnim sudom za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, teretila ga je za genocid i zločine počinjene protiv civilnog stanovništva na osnovu političke, rasne i religijske pripadnosti, uključujući ubistva i istrebljenje. Za njim je takođe raspisana međunarodna poternica.

Pa ipak, i posle petnaest godina, Ratko Mladić još je na slobodi i van domašaja ruke pravde. Mi, čuvari Arhiva Balkana u OSA, priređivači ove komemorativne izložbe, arhivisti, istoričari i kustosi različitih nacionalnosti, znamo da knjiga o masakru u Srebrenici nije zatvorena. Ni rođaci žrtava, niti svi ljudi koji su direktno ili indirektno pogođeni ovom tragedijom, ne mogu naći svoj mir sve dok ovaj slučaj ne bude zaključen, dok – barem sudski – pravda ne bude zadovoljena. Otuda tražimo od svih časnih ljudi da ne odustanu u svojim naporima sve dok onaj ko se može smatrati glavnim krivcem za ova masovna pogubljenja ne bude izveden pred lice pravde“.