Šta to beše ostavka

Vulf je otišao zato što je bio prisiljen. Sada već bivšem predsedniku Nemačke nije padalo na pamet da podnese ostavku iako ga je javnost već duže vreme pritiskala povodom niza afera: prikrivanja činjenice da je uzeo kredit od pola miliona evra od supruge izvesnog biznismena, uzimanja sumnjivih privatnih donacija, pretnji novinarima da se ne usude da o tome pišu, vozikanja u najnovijem modelu BMW-a pre nego što se auto uopšte pojavio na tržištu, razmetanje luksuzom… I kancelarka Merkel je oklevala da Vulfa ohrabri na ostavku zbog složenih odnosa u koaliciji i pitanja naslednika. Ali povodom jedne od Vulfovih afera oglasilo se i tužilaštvo i više se nije imalo kud.

Dakle Vulf nije otišao jer ga je pržila savest, nije ni smenjen, a morao je biti. Političke volje nije bilo. Ali delovao je sistem, pravna država koja u Nemačkoj stvarno postoji u obliku sudova i tužilaštva čija se reč mora slušati. Pravna država u Srbiji je posprdna fraza širokih masa, svedočanstvo da u stvarnosti ne postoji. Zato je nezamislivo da ovdašnji tužioci, za razliku od nemačkih, „zapucaju“ na neku krupniju zverku. Učini to poneka nezavisna institucija, ukaže, na primer, da visoki zvaničnik krši propise. Ovaj kaže da misli drugačije i da neće da sluša nezavisnu instituciju. I kraj balade.

„Naši“ ne podnose ostavke ni kad se nema kud. Ne bivaju smenjeni ni kada su politički marginalizovani i kada im je spočitana neposlušnost jer je procenjeno da je svako „talasanje“ po vlast štetno. Posebna priča su takođe retki slučajevi kada neko saopšti da mu je namera da podnese ostavku, ali onda ga partija/ šef partije zamole da to ne učini i ovaj, šta će, posluša s teškom mukom.

U vreme izbora su moguća odstupanja ali samo da potvrde pravilo. I zgodnije je, umesto da „zglajzne“ zver, počistiti nekog sitnijeg uz žestoku „patriotsku“ retoriku, makar se i javno pokajao, kao što smo nedavno videli.