Da li imamo sekularni sistem

Kao zagovornik sekularnog modela države i ravnopravnog položaja svih veroispovesti u njoj, dnevni list Danas organizovao je diskusiju na temu „Međureligijska tolerancija u Srbiji“. U razgovoru su učestvovali: rabin Isak Asijel, glavni rabin Srbije, Muhamed ef. Jusufspahić, muftija srbijanski, pater Vinko Maslać, župnik župe Svetog Petra u Beogradu, otac Vukašin Milićević, jerej SPC, Nikola Knežević, direktor Centra za istraživanje religije, politike i društva, Davor Džalto, direktor Instituta za studije kulture i hrišćanstva – ISKH, Danijela Marković, generalna sekretarka ISKH, Vladimir Todić, samostalni savetnik u Kancelariji za saradnju s crkvama i verskim zajednicama, Mirko Đorđević, sociolog religije, Živica Tucić, verski analitičar, Radomir Ličina, urednik Danasa, Bojan Cvejić, novinar Danasa, i Zlatko Paković, moderator diskusije. Delove ovog razgovora objavićemo u tri nastavka.

———–

Zlatko Paković:

Nedavno je muftija Jusufspahić izjavio da obožavati nešto drugo do Boga, makar to bila i sopstvena religija, hrišćanstvo, islam ili judaizam, znači podleći iskušenju samog đavola, odnosno šejtana. Mislim da je to krucijalna teološka misao koja rasvetljava problem s kojim smo se mi ovde u Srbiji suočili i s kojim se još uvek suočavamo, problem koji uništava društvo i sprečava međuversku, i ne samo međuversku, toleranciju. Ta misao dijagnostikuje patologiju kojoj su podlegli brojni vernici, pre svega visoki kler, obožavajući svoje veroispovesti i nacije kojima pripadaju, umesto Boga, koji se u sve tri vere predstavlja kao Bog ljubavi i milosrđa. S obzirom na svoju dominantnu ulogu među crkvama i verskim zajednicama u Srbiji, najveću odgovornost za ovakav greh snosi Srpska pravoslavna crkva.

Isak Asiel:

U Mojsijevoj Petoj knjizi, peta glava, peti stih (to inače ne pamtim, ali ovo su tri petice), na biblijskom hebrejskom, koji sadašnje vreme koristi nekad za buduće, nekad za prošlo vreme, rečeno je ovako: „Ja sam stajao između gospoda Boga i vas“, to Mojsije govori. Međutim, piše u sadašnjem vremenu. Jedan rabin u 19. veku čita taj stih na sledeći način, i to nije nikakvo nasilje nad tekstom: „Ja stojim između gospoda Boga i vas.“ Ja, to jest imidž, to jest ono što smo sami o sebi napravili, taj idol o samome sebi, on se sada postavlja kao glavna prepreka između Boga i nas, u tom smislu u kojem je efendija Jusufspahić govorio. Može to da postane nacija, može to da postane ideja tla, krvi, jezik, tu strašno puno zamki ima. Nekada i samo služenje Bogu može da postane stvar idolatrije, gde se izgubi taj živi neposredni odnos, i onda Bog postaje predmet, i prema njemu se odnosite kao prema predmetu, bez onog živog odnosa, koji bi, recimo u filozofiji Martina Bubera, bio odnos između Ja i Ti. S te strane, svako treba da bude budan, da vidi, da uoči to, da ne upadne u tu zamku, jer šta se onda događa? Ljudi u tom slučaju misle da su u posedu istine, da je istina njihova imovina, i oni njome mašu kao buzdovanom, mačem, i onda dolazi do krvoprolića.

Vinko Maslać:

Ja bih to vezao za događanje u Katoličkoj crkvi na ovim prostorima u zadnjih tridesetak godina. Tu je došlo dotle da je, recimo, zdravlje postalo vrhunska vrijednost za koju se smatra da se može zadobiti molitvom unutar obreda. Ili se čak moli za puni novčanik, da ne bude nikad prazan. Dakle, i mi uočavamo jednu i te kako opasnu pojavu da se to pretvori u idolopoklonstvo, dakle, bogopoklonstvo, to traženje jednog ovozemaljskog ili trenutnog rješenja za svoje materijalne poteškoće. Tu je i poplava knjiga s takvim sadržajem.

Vukašin Milićević:

Mogu da kažem samo da se u potpunosti slažem sa takvom ocenom. Apostol Jovan svoju poslanicu završava jednim čudnim upozorenjem, čudnim ako pogledamo ostatak teksta, jer taj ceo tekst govori o ljubavi kao jedinom kriterijumu međusobnih odnosa članova hrišćanske zajednice, i završava se upozorenjem – dečice sačuvajte se od idola, iz čega možemo da zaključimo samo da su idoli to što ugrožava ljubav, jer nas idoli sprečavaju da u drugome vidimo Boga, a suština naše vere upravo jeste u tome da kroz naše bližnje i zajedno sa našim bližnjima tvorimo zajednicu koja se u hrišćanskom kontekstu naziva telom Božjim, odnosno telom Hristovim.

Mirko Đorđević:

Iz ovoga što sam čuo nema nesporazuma i hrišćanstvo i sve objavljenje religije drže se principa jedne najviše vrednosti, ne imaj drugih idola niti im služi, ali taj posrednik, taj idol ima nebrojena lica. Može se idealizovati i za idol uzeti i nacija, i jezik, i da ne nabrajam, kulturni obrazac, pa i crkva. Ako ja idealizujem svoju crkvu, onda smo opet pred istim problemom, a na svetu ima, samo kad je reč o hrišćanskim denominacijama, desetine hiljada crkava, i bezmalo svaka za sebe drži se principa da je upravo ona u posedu jedine pune i konačne istine. Tolerancije ima u principu, ali u realnom životu, i kroz istoriju i danas, tolerancije ima malo, čak bih rekao da dominira netolerancija. Crkve se između sebe doktrinarno ne slažu, ne trpe se, poriču se. Uporedite, primera radi, značajan vatikanski dokument novijega doba, Dominus Jesus. Osnovna teza je u njemu da je samo Katolička crkva u posedu pune i jedine istine, a sve ostale crkve imaju status crkvenih zajednica, dakle, nešto drugačiji. Sa pravoslavne strane se odgovara: kakav ekumenizam, kakva tolerancija, to je obična crkvena diplomatija! Citiram prijatelja svog, autoriteta nesumnjivog, čoveka dostojnog uvažavanja, protosinđela Savu (Janjića): „Pokušaj da se suštinske razlike prevaziđu političkim ekumenizmom, pijetizmom ili zaboravom, nikada neće dovesti do istinskog prisajedinjenja rimokatolika Jednoj Svetoj Apostolskoj i Katoličanskoj Crkvi Pravoslavnoj.“ Vidite, u crkvama još uvek postoji pojam jeretika. A neki tamo apostol kaže potrebno je i jeresi među vama da budu, o Pavlu je reč. Evo, vladika jedan naš šta kaže: „Evropa se može ujedinjavati na ekonomskom, političkom i svakom drugom, ali ne i na crkvenom planu. Može, ali samo u odustajanju od zabluda koje je Rim promovisao u proteklih 950 godina. Ne može se govoriti o ujedinjenju crkava, one se ne mogu ujediniti takve kakve su, nego o prisajedinjenju Crkvi.“ Bez ovih doktrinarnih principa, naš bi razgovor bio pun uljudnih formulacija koje niko nikom sporio ne bi.

Vukašin Milićević:

Što se tiče doktrinarnih stavova, mislim da nije zgodno da ulazimo u polje koje je jako veliko. Da se oslonim na citate, pošto su imena pomenuta. Dakle, ovaj prvi citat je iz knjige iz 1995. godine, koja se zove „Ekumenizam i vreme apostasije“, i pripada ocu Savi Janjiću. Znam da je autor dijametralno promenio svoje stavove u međuvremenu i da ovakvi stavovi odgovaraju danas jednoj zajednici koja formalno nije u okvirima kanonske naše crkve, a to je ta zajednica oko bivšeg episkopa Artemija, kojem pripada onaj drugi vaš citat, što ne znači da danas nema ljudi u Pravoslavnoj crkvi koji i ovako misle. Ali, to je sad potpuno nebitno, ja drugačije mislim i znam mnogo episkopa koji drugačije misle. Poenta je u tome da ne mora značiti da su i oni koji misle da je njihova crkva jedina spasavajuća, jedina istinita, po definiciji netolerantni. Jer čak i u takvoj doktrini, za koju mislim da nije utemeljena u Svetom pismu, u Novom zavetu, ja postavljam sledeće pitanje: dobro, zašto Bog toleriše te ljude? Je li ih Bog stvorio, je li ih stvorio takvima kakvi su, ko si ti da sudiš njima umesto Boga? Dakle, čak i kada ispoveda takvu veru, za koju mislim da nije istinita vera, i koja čak ne odražava zvanične stavove, ona zaslužuje toleranciju.

Živica Tucić:

Mi imamo puno pitanja na koja nemamo odgovor i uvek ćemo se vrteti oko tih pitanja. Ovo je meni 55. skup gde manje-više slično govorim, i šta se u međuvremenu izmenilo. Ama ništa. Pre dvadeset godina sam počeo prvi put da pričam na skupovima o toleranciji, ko je tolerantan, gde smo tolerantni, šta to znači. Evo, za Rusku pravoslavnu crkvu reč tolerancija ne postoji u hrišćanskoj leksici. Ne možemo voleti grehe, a možemo voleti grešnika, kaže se. Pre neki dan, dobio sam iz Moskve spisak od oko 320 grehova, sve lepo odštampano. Znači, onome ko sad dolazi u vreme posta na ispovest, unapred se da taj spisak pa nek samo zaokruži gde je grešio. Pa je li to odnos Boga i čoveka? Stvara se utisak da je Bog takav, da samo čeka da ja nešto pogrešim i onda, hajde, koji je od tih 300 grehova moj. Međutim, ja gledam u Boga ljubavi, a ne u spisak grehova. Šta je to tolerancija? Stav Ruske pravoslavne crkve jeste da je tolerancija ravnodušje, molim vas. Zašto bismo bili ravnodušni ukoliko smo tolerantni. Ako je tolerancija ravnodušje, to znači da nema ljubavi, a hrišćanska maksima je ljubav. Ja nisam ni pesimista ni optimista oko neke silne tolerancije, ali, ne vidim je.

Vukašin Milićević:

Ja sam lično dva puta javno reagovao konkretno na ovaj dokument. Mislim da je to dokument o pravima i dostojanstvima čoveka. Usvojili su ga i zvanično 2009. godine, a i ovde je održana konferencija, na kojoj je bio i prof. Lukšić iz Mostara, a bilo je i drugih pravoslavnih predstavnika koji su kritikovali taj dokument, za koji ja takođe smatram da je veoma diskutabilan. Za mene svaka priča o tome da kao nama ne treba tolerancija zato što nije načelo ljubavi, prosto je licemerna. Ne postoji ljubav koja ne podrazumeva toleranciju. Osporavanje tolerancije s pozicije ljubavi jeste izbegavanje odgovornosti. Dakle, iako je to u pojmovnom smislu nekakav konstrukt koji pije vodu, mislim da prosto to ne stoji i da služi da bi se tolerancija diskreditovala.

Zlatko Paković:

Tolerancija nikad ne podrazumeva tolerisanje stvari koje drugom nanose štetu. Tu već dolazimo do sekularizma kao društvenog i državnog okvira za međureligijsku toleranciju.

Živica Tucić:

Kod nas u Srbiji nije odgovoreno na pitanje, niti ćemo na njega danas odgovoriti, koji je odnos države i verskih zajednica. Koji je odnos religije i društva, da li je ovde sekularni sistem između države i religije? Da li je država neutralna? Onda, nisu rešeni odnosi između samih verskih zajednica, posebno odnosi većih prema manjim. Imamo podelu koja je nekima problematična, nekima nije, na tradicionalne i netradicionalne crkve i verske zajednice. Po kom kriterijumu je to napravljeno i od kada je taj kriterijum? O svemu tome treba diskutovati. Imamo primer od pre mesec-dva dana, Slovačka evangelistička crkva, koja i nije mala, pa mađarska i katolička crkva, žale se da ovde nema ekumenizma, da je on na jako niskom nivou. Od pravoslavne strane dolazi odgovor da je to gruba neistina, da je odnos drugačiji. Koji je to odnos, o tome možemo diskutovati, ali, dok mi diskutujemo, tri od tih nekoliko tradicionalnih crkava žali se da nema iskrenog odnosa i ekumenizma. Možemo sad zavideti Austriji što ima ekumensko veće crkava sa 15 crkava, gde se perfektno sarađuje, ili Nemačkoj, u kojoj postoji neka radna zajednica crkava. Ne moramo se mi uvek ugledati na druge, ja ne tražim uvek paralele u svetu, ali, pravimo ih onda sami. Pitanje je i da li naš Zakon o verskim zajednicama zadovoljava sve verske zajednice. Kada je potpisivan, predsednik je rekao da ga nerado potpisuje i da treba započeti diskusiju o njemu čim ga potpiše.

Nastavak u ponedeljak