„Silencio, hoy habla Miljanic“

„Silencio, hoy habla Miljanic“, ili u prevodu sa španskog: „Tišina, govori Miljanić“. Ovaj naslov iz peruanske štampe dovoljno svedoči o autoritetu koji u svetu uživa gospodin Miljan Miljanić, čovek koga i Pele zove Čiča i koji je od fudbala napravio metafiziku. Možda je njegov životni put predodredila sudbinska koincidencija da se rodio one godine (1930) kada je odigrano prvo svetsko prvenstvo u fudbalu. U kakvoj se aktivnoj penziji nalazi Miljanić govori i činjenica da bi, dok ovo čitate, on po planu trebalo da bude u Madridu odakle putuje u SAD gde na poziv tamošnje fudbalske federacije drži seminare. Još su dva povoda za razgovor sa Čičom: početak snimanja TV i filmske hronike o njegovoj karijeri prelomljenoj kroz prizmu društvenog konteksta, kao i to da ove 2002. godine Real Madrid, klub u koji je Miljanić stigao 1974. i tokom vremena stvarao njegovu mitologiju (osvojio dva prvenstva i jedan kup Španije), slavi jubilej – 100 godina postojanja. Miljanića pitamo šta se promenilo od vremena kada je on stigao u „kraljevski klub“?

– Promene su veće nego što je iko to mogao da očekuje. Oni koji su bili igrači u vreme dok sam ja bio trener danas rukovode klubom. Na primer, Amaro Amansio je predsednik Realovog odbora za proslavu velikog jubileja kluba – 100 godina Real Madrida. U ono vreme, 1974-75. godine, ja sam sprečio da Amansio tada završi karijeru iako je to bilo mišljenje mnogih. Imao sam poseban razgovor s njim. Pitao sam ga, šta tebe muči? „Muče me dve stvari“, rekao mi je: „Imao sam fabriku koja je bankrotirala, a kao igrač imao sam jednu od najtežih povreda i svi misle kako ja više ne mogu da igram fudbal, tako da sam ugrožen.“ Pitao sam ga: Dobro, reci ti meni nešto, ti si „galjego“ (to su najlukaviji ljudi u Španiji), a ja sam „montenegrino“, i treba li nam prevodilac? Ne, odgovorio je, pitajući me za mišljenje. U to vreme imao sam redovne sednice s rukovodstvom kluba i trenerima koji su me informisali o vrednosti svakog igrača. I kad je na jednoj od tih sednica došao red na Amansija, zamolio sam predsednika da se niko ne izjašnjava o njemu već da to prepuste meni i da ću ja s njim razgovarati. Inače, Amansio je imao problema s trenerima i rukovodstvom kluba i ti problemi su išli do konflikta. Ponudio sam ga lozovačom i otvoreno mu rekao: Slušaj, Amaro, ti znaš kakav sam ja trener i šta ja mislim kakav treba da bude odnos između trenera i kapitena i možemo li da sarađujemo bez konflikata kao što ih ni u životu nemamo. On se složio. Evo, ja ću sutra da predložim (pod uslovom da me ne prevariš), da se s tobom produži ugovor na još tri godine. Amansio je skočio od sreće. O čemu se zapravo radi? Ako je neko duže vremena u klubu, povećava mu se suma za nagrađivanje. Svaka godina staža više u Realu znači i veći prihod. Amansio je tada imao 34-35 godina. To je za njega bio veliki finansijski doping budući da mu je fabrika bankrotirala.

Kako je nastajala mitologija Real Madrida?

– Real je institucija, klub koji je sam sebe stvarao. Velika stvar u celoj priči jeste to što je odlučujući faktor ipak bio čovek, a taj čovek je danas pokojni Bernabeu koji je stvarao klub tako da on bude kooperativna, ali i samostalna organizacija, u čemu je uspeo. On je meni pričao: „Miljane, ovo je nekada bila periferija (mesto gde se nalazi Realov stadion ‘Santjago Bernabeu’) Madrida, a sad je centar.“ Ima velike sličnosti između stadiona koji je pravio Bernabeu i stadiona koji je pravila Crvena zvezda. Za „Marakanu“ su se davali dobrovoljni prilozi u obliku elementarnog građevinskog materijala kao što su ciglice. Bernabeu je radio slično kada je gradio stadion. Taj stadion se zvao Šarmatin (to je kraj Madrida, recimo kao Banjica u Beogradu), a navijači i narod su ga prozvali Bernabeu. Inače, sam Bernabeu je bio vizionar, skroman čovek sa ogromnim autoritetom i govorio mi je kako nijedan pojedinac nema pravo da bude vlasnik nad Realom. Klub je specifično organizovan i teško ga je definisati. On je uvek imao ljude spremne da pomognu. Bernabeu je, na primer, stvorio instituciju „sociosi“ kluba, što znači navijači-članovi kojih je, u vreme dok sam bio u Madridu, u jednom trenutku bilo preko 100.000. On se obraća njima i od njih traži pomoć: „Treba da kupimo igrača. Nemamo dovoljno para. Da li se vi slažete da se vaša članarina poveća za pet ili 10 pezeta?“ Uvek je dobijao svoje bitke. Bez obzira na to što je Real imao mnogo finansijskih uspeha, to je klub koji dosta vodi računa o štednji. Ali, štednja kao čuvanje kluba jer pare su ovde retko problem. Čak je to poslednja stvar o kojoj se u klubu razgovara. Bernabeu je bio pravi domaćin.

Vi ste i svedok epohe, tranzicije Španije iz frankizma u demokratiju. Ipak ste u zemlju sa svežim i traumatičnim istorijskim iskustvom došli iz jedne socijalističke Jugoslavije?

– Jedan sam od retkih ljudi, možda i prvi, koji je u to vreme došao u Španiju legalno, s pasošem. Meni su postavljali pitanja: Jeste li došli iz Jugoslavije? Jesam. A, je li u Jugoslaviji socijalizam? Jeste. A, je li u Španiji kapitalizam? Jeste. Pa, gde je bolje? Ja sam im rekao jednu stvar koja ih je dobro uzdrmala: Znate šta, Jugosloveni imaju pravo na pasoš. Imamo preko milion ljudi koji žive i rade u inostranstvu. To Španci tada nisu imali. Španija je u mnogim stvarima bila ekskomunicirana iz Evrope. I kad sam im rekao da naš čovek ima pravo na pasoš, oni nisu mogli da veruju jer takvo pravo oni nisu imali. Španija je bila pod sankcijama. Bio je to razgovor s kamiondžijama koji rade noću – „los kamioneros“. I to u tri noću kada su kamiondžije dobile termin na radiju da postavljaju pitanja kome god hoće. Često se to posle koristilo po novinama. Recimo piše: „Huan odlazi“ (misli se na Huana Samarana koji je otišao za ambasadora), a „Miljan dolazi“. Bila je to istorijska prekretnica, da Španci odlaze u inostranstvo, a da stranci dolaze u Španiju. Mene su zvali „čovek iz inostranstva“. Španci imaju izuzetno osećanje za poštovanje stranaca, ali vole ako taj stranac pokaže želju da nauči španski, da se druži s njima.

Iz Jugoslavije je bilo podmetanja i prilično malicioznih komentara na vaš boravak u Španiji?

– Bilo je priča da je Miljan kao bio na sahrani Franka, da je nosio venac, čak i plakao. Prvo, u Španiji je običaj da niko ne plače kad neko umre. Oni koji su pokušali da me kompromituju ni to nisu znali. A, drugo, Španci su bili mudri da naprave sahranu u isto vreme kada se igra kompletno kolo lige. Mi smo toga dana igrali sa Granadom. Ta podmetanja samo su me u trenutku pogodila. Kada sam se vratio u moju zemlju, video sam da narod nisu mogli da prevare.

Vi ste čak brifovali i Titovu diplomatiju?

– Dogodilo se to u vreme proslave 700 godina Persijskog carstva koju je organizovao tadašnji iranski šah Reza Pahlavi. Bilo je dosta delegacija uključujući i jugoslovensku. Negde tih dana pozvao me je jedan naš diplomata rekavši mi da ih je Tito izgrdio jer mu ne daju prave informacije, i da je pogrešno brifovan o Huanu Karlosu, maltene su Titu rekli da je on frankista. Onda me taj čovek pita: „Je li, kakav je Huan Karlos?“ Rekao sam da ga narod voli, da je završio vojne škole, da se bavi sportom, da ima demokratsku žicu, kontakt sa svetom, voleo je fudbal, dolazio na utakmice. To sam čuo. To se pokazalo kao istina u daljem razvoju Španije. „Jao, pa mi smo Titu dali kontrainformacije“, jadao se.

Kako ocenjujete industrijalizaciju fudbala i stvaranje superstruktura od nacionalnih šampionata i Lige šampiona?

– To je problem koji ova generacija fudbalskih radnika mora da razreši. Doskora su igrači u Španiji imali devet meseci radne obaveze i tri meseca slobodnog vremena uključujući i pripreme. I u toku godine igrali su do 30 utakmica. Međutim, danas je došlo do velike promene. Profesionalci su obavezni 11 meseci. Imaju faktički samo jedan mesec za odmor i pripreme. Drugo, oni igraju više od 80 utakmica godišnje. Tu se sad postavlja krupno pitanje. Mora da se shvati da su i fudbaleri ljudi s ljudskim potrebama i da svaki čovek ima svoj maksimum, ali i svoje limite i da takozvana koncentrisana opterećenja predstavljaju veliku opasnost za igrače i trenere. Ne govorim samo o riziku od povreda već i o zasićenju. Klubovi sada traže rešenje u povećanju broja igrača. Veliki evropski klubovi imaju preko 30 igrača. Takmičenje u nacionalnim šampionatima i Ligi šampiona postalo je zanimljivo i zato što danas nemate totalnu dominaciju nekog kluba. Evo, na primer, nekada je Arsenal 10 godina uzastopce osvajao titulu prvaka Engleske, da bi se posle toga dogodilo da ceo London 10 godina nije imao titulu. Fudbal je postao planetarni sport, ali bez totalne dominacije, i pod dva, bez totalno inferiornih ekipa. Teoretski i danas imamo autsajdere (deficit velikih imena, finansije, uslovi), ali u igri nema autsajdera. Recimo, Alaves: mnogi ljudi i ne znaju gde je to. Što je i normalno, ali ne i za mene koji sam u Španiji živeo i radio. Pitao sam: je li, bre, odakle je taj Alaves? Onda taj trener Mane. Njega su ismejavali kad je počeo da radi. Ja nikoga nisam u životu ismejavao, ali sam se posebno zainteresovao za njega jer čim su agresija ili ismejavanje prema nekom treneru veći, meni je interesantnije da ga pratim. Danas je Mane jedan od najozbiljnijih trenera, a njegova ekipa izuzetno sposobna. Ako se sećate prošle takmičarske godine oni su igrali finale Kupa UEFA s Liverpulom i izgubili na penale 9:8, ali su imali totalnu ravnopravnost. Isti taj Alaves je pobedio Real usred Madrida sa 4:0. A, oni koji su ismejavali Manea, sada su morali da mu skinu kapu.

Putujete u SAD na poziv tamošnje fudbalske federacije kako biste u više američkih gradova održali seminare. Kao instruktor FIFA mnogo ste uradili za svetsku ekspanziju fudbala i taj rad počeli ste sa Blaterom, sadašnjim predsednikom FIFA?

– Zbog poznavanja španskog jezika najviše sam radio na južnoameričkom području. U Africi sam otišao u najsiromašniju zemlju – Gvineju Ekvatorijal. Fudbal je zaista planetarni sport. Pogledajte, ima 250 miliona registrovanih fudbalera u svetu. Dodajmo tome i drugi, socijalni momenat da 400 miliona ljudi u svetu živi od fudbala. Ja sam 24 godine proveo radeći na realizaciji programa FIFA na razvoju fudbala u svetu, od Meksika i Perua do Afrike. Taj rad počeo sam s Blaterom. On je došao u moj stan u Madridu zajedno s generalnim sekretarom Reala Domingezom. Blater je tada bio rukovodilac razvojnih programa FIFA. Imali smo izuzetan odnos. Dopalo mi se kod njega to što je odlučio da svog sina pošalje da radi što dalje od njega. Dobro, Blater je imao sredstva da pomogne sinu, ali bitan je taj metod vaspitanja koji ne dozvoljava da neko dete postane mamina maza. Plemenita drskost je ono što pravi velike fudbalere. Interesantno je da sam u programima FIFA radio u velikim kontrastima: od fudbalskog fenomena kakav je Urugvaj do najzaostalije Gvineje koja nije imala para da plati ni članstvo u FIFA. Tamo sam došao do zaključka da što je dete siromašnije i bez alternative to mu je pre fudbal jedini spas.

Približava se Mundijal.

– Nema lakih grupa. Danas svi znaju da igraju, došlo je do ujednačavanja rivaliteta. Ne treba da se bavimo prognozama. Došlo je do velike promene fudbalske filozofije. Pogledajte, na prvenstvu Južne Amerike Brazil je izgubio od Bolivije. Ja sam bio predavač na fudbalskoj akademiji Brazila, a bio sam i u Boliviji kao instruktor FIFA. Znam šta je bila Bolivija. I oni su pobedili Brazil. Mi upravo treba da podržimo taj fudbal bez dominacije.

Sahrana u Aleji zaslužnih građana

Komemoracija povodom smrti Miljana Miljanića biće održana danas u 12 sati u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda, a sahrana u 14:30 u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.