– Zbog neujednačenih kriterijuma, malog broja inspektora, ali i vrlo loše ili nikakve koordinacije među inspekcijskim službama, privreda Srbije trpi. To možda ponajviše osećaju uvoznici, kojima roba nekada danima stoji na graničnom prelazu dok se ne uradi kompletna analiza ispravnosti proizvoda. Za to vreme troškovi se gomilaju, a samo se stvara privid da je to neophodno zbog bezbednosti robe.
Za dva meseca počinje u potpunosti da se primenjuje Zakon o inspekcijskom nadzoru, međutim da li će on, uz svu dobru nameru njegovih tvoraca, uspeti bez dopunskih zakonskih rešenja da reši sve ove probleme domaće privrede, teško je reći. Zakon će doprineti boljoj koordinaciji i uvesti neke nove modele, ali će i dalje ostati veliki broj nedorečenosti u sektorskim propisima, zbog kojih će pojedini inspektori nastaviti da tendenciozno tumače odredbe i da radi navodne provere, uzimaju uzorke kad i koliko god hoće.
– Ni dosadašnji ni novi zakon verovatno neće pomoći da privreda bolje posluje, niti će stepen bezbednosti hrane, na primer, biti veći. Neophodno je doneti i podzakonska akta, a jedan od najvećih problema je analiza rizika – kaže za Danas magistar kvaliteta i bezbednosti hrane Dragan Pušara.
Problem je, navodi on, što inspekcije rade bez nekog određenog plana kontrole, a to je naročito primetno kod fitosanitarne i poljoprivredne inspekcije.
– Dešava se, na primer, da se kontroliše jedan proizvođač meda, odnosno jedan isti proizvod, samo u 12 objekata. To se dešava zato što pravila nisu jasno definisana, ali i zato što inspekcije u Srbiji imaju pravo da sami izaberu u koje će laboratorije od njih 500, da šalju uzorke – napominje Pušara i dodaje da u tolikom broju laboratorija, svakako ima onih koje ne rade baš najbolje svoj posao.
Nedostatak jasnih procedura o uzorkovanju robe u postupku uvoza je takođe veliki problem i često dovodi do učestalih i nepotrebnih analiza koje za posledicu imaju zastoj robe na granicama i samim tim skuplji proizvod za potrošače.
– Trenutno, na granici se zadržava sva roba koja se uveze i ona tu stoji dok se ne uradi kompletna analiza. Tako, kada dođe cisterna svežeg soka, ona stoji na granici sve dok ne stignu rezultati uzorkovanja, što stvara dodatne troškove i probleme i proizvođačima i distributerima. U drugim zemljama procedura je drugačija, uzme se uzorak na carini, a roba se potom pusti dalje, u odgovarajuće skladište uvoznika, koji je pušta u promet kada stignu rezultati analiza – ističe naš sagovornik.
Dodatni problem predstavlja i to što se kontroliše sva roba, čak i ona koja se kroz istoriju nije pokazala kao problematična ni rizična.
– Na primer, iako Srbija ima sporazum sa EU o tome, naša država, verovatno da bi zaštitila domaće laboratorije, ne priznaje sertifikate za robu koja je akreditovana u laboratorijama u EU, nego se analize ponovo za tu istu robu rade u Srbiji – ističe Pušara.
Za kontrolu uvoza hrane zadužene su sanitarna, granična fitosanitarna, poljoprivredna i veterinarska inspekcija. U NALED-u ističu kako više propisa reguliše ovu oblast, pa tako Zakon o zdravstvenoj ispravnosti predmeta u opštoj upotrebi propisuje da kompanije snose troškove laboratorijskog ispitivanja dok Zakon o bezbednosti hrane predviđa da troškove refundira država ukoliko se uzorak pokaže kao ispravan.
– U praksi, međutim, kompanije uvek plaćaju troškove analize, jer sredstava za te namene nikad nema dovoljno u budžetu. Privrednici tvrde da i ne pokušavaju da traže refundaciju, jer se plaše da će dospeti na nezvaničnu crnu listu inspektora i rizikovati dodatni zastoj pri uvozu hrane. Dakle, što više uzoraka, veći su troškovi preduzeća bez obzira na rezultat analize, a s druge strane veći je prihod privatnih laboratorija koje vrše ispitivanje – ističu u NALED-u.
Simptomatično je, kako napominju, da laboratorije kada izdaju rešenje o ispravnosti hrane ne prilažu dokument o izvršenoj analizi i nalazima, pa se postavlja pitanje da li je analiza uopšte urađena, što dodatno ugrožava i interese potrošača. Rešenje za problem je, smatraju u NALED-u, da inspekcije uvaže uverenja o ispravnosti hrane laboratorija iz EU, a na osnovu važećih sporazuma Srbije sa EU, ili da definišu učestalost i postupak uzimanja uzoraka posebnim pravilnicima, koji bi pre svega uzeli u obzir analizu rizika za pojedine vrste hrane.
U Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu kažu da će Zakon o inspekcijskom nadzoru bolje i potpunije urediti preventivno delovanja inspekcija, planiranje i nadzor na osnovu procene rizika. Takođe, očekuju se jasna ovlašćenja u vršenju inspekcijskog nadzora neregistrovanih i neprijavljenih subjekata, ali i bolje urediti koordinaciju i usklađivanje kontrola.
– Tri meseca nakon usvajanja Zakona, prošlog leta, inspekcije su započele kontrolu neregistrovanih privrednika, i to je odmah dalo rezultate. Osim toga, od novembra su počele obuke inspektora i planirano je da za deset meseci, koliko će da traju, bude obučeno 220 inspektora – kažu za Danas u ovom Ministarstvu.
Uvodi se e-Inspektor
Nakon usvajanja zakona, pre tri meseca, donete su dve uredbe o izgledu i načinu vođenja evidencije i o zajedničkim elementima procene rizika, kao i tri pravilnika – o službenoj legitimaciji inspektora, o obrascu zapisnika i programu sprovođenja ispita za instruktore, kažu u Ministarstvu za državnu upravu. Organizovano je i sedam radnih grupa koje se bave različitim oblastima, kao i dva stručna tima od kojih se jedan bavi suzbijanjem rada na crno. Planirano je i da se uvede i jedinstveni informacioni sistem za inspekcije (e-Inspektor), koji bi trebalo da se završi do 30. juna 2018.
Ni za sedam godina…
Zakon o bezbednosti hrane stupio je na snagu u junu 2009. i predviđao je donošenje 42 podzakonska akta koji bi preciznije uredili obeležavanje, ispravnost i prometovanje hrane. Međutim, 16 akata ni do danas nije usvojeno i na njih se čeka duže od 1.700 dana, pokazuje istraživanje NALED-a. Među tih 16 akata jeste i pravilnik o procedurama i rokovima za postupanje inspekcija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
