U situaciji kada imamo Vladu koja jedva uspeva da namakne većinu u Skupštini za bilo koji zakon, mislim da je veoma loš momenat za poresku reformu. Problem naplate poreza danas je mnogo važniji. Pala nam je privreda i kakvu god reformu poreske politike da naprave, naplatu neće povećati. Mnogo je važnije da se Vlada koncentriše na pomoć razvoju privrede, za početak održavanju sadašnje situaciji da ne buda gora u sledećih šest meseci, a bojim se da hoće.
Potom bi trebalo da se fokusira na traženje strategije izlaska iz krize. To je zadatak vlade, a za reformu poreskog sistema ima vremena. Ovako se predlaže smanjivanje opterećenja na zarade, ali se povećava PDV i zato smatram da reforma poreskog sistema neće pomoći zapošljavanju što je najvažniji zadatak Vlade – kaže u razgovoru za Danas predsednik ABS Elektro i potpredsednik DSS Nenad Popović.
Zašto Vas nije bilo na sastanku Vlade, sindikata i privrednika?
– Bio sam u inostranstvu.
To je jedini razlog?
– To je jedini razlog.
Kako gledate na taj sastanak?
– Na svaki sastanak Vlade, privrednika i sindikata uvek gledam najpozitivnije moguće jer Srbija ima manjak dijaloga. Srbija nema ni dijalog vlasti i opozicije. Pogledajte šta se desilo u Skupštini. Prvi put posle skoro 20 godina je radikalno promenjen Poslovnik da se ne bio čuo glas opozicije. Milošević nije menjao poslovnik radikalno, a ni Đinđić i Koštunica. Ova Vlada rešila je da ograniči javne nastupe opozicionih poislanika pod izgovorom da opstruišu rad Skupštine, a zapravo ne želi da čuje opoziciju. Vlada takođe dugo nije slušala glas privrednika. Čak i danas ne verujem da želi da ga čuje. Situacija je veoma teška i problem je mnogo složeniji nego što ga u Vladi shvataju ili ne prihvataju da ga shvate.
Privrednici su na tom sastanku tražili pomoć i angažman države. Znači li to da je i Vašim firmama potrebna pomoć?
– Svima je teško, i njima i meni, ali svi privrednici koji su bili na sastanku mogu da žive bez pomoći države i nije problem u tim velikim privrednicima. Međutim, oni čine manje od pet procenata svih preduzeća. Problem je u 95 odsto malih i srednjih preduzeća koja su već prezadužena i koja zbog kursa i loše politike Vlade imaju negativne bilanse. Bila je teška godina, ova će biti još teža. Kako da dođu do sredstava da kreditiraju sopstvenu proizvodnju. Tu je problem. Kao predsednik Ekonomskog saveta DSS izašao sam sa stavom da nijedan kredit nije skup ako je uložen u domaću privredu, a svaki je skup ukoliko ide u javnu potrošnju. Tu je suštinska razlika u onome što DSS predlaže i onoga što predlaže Vlada. Vlada želi da uloži sredstva u potrošnju, a mi u privredu. Kažu, imamo rupu u budžetu. Ta rupa ne sme da se popunjava kreditima već porezima. Mora da se uloži u privredu, a privreda će generisati te poreze. Sve drugo je osuđeno na neuspeh. Samo direktno upumpavanje sredstava u privredu može da pomogne. Naravno ne direktno davanje već preko Fonda za razvoj.
Ali, za to nema novca.
– Tako je, nema novca. Trebalo bi ga naći i preko Fonda za razvoj usmeriti u privredu. Taj novac bi obezbedili iz kredita, koji nisu skupi. Takav model su primenile mnoge zemlje u svetu i pokazao se kao vrlo uspešan.
Vi ste izneli predlog da bi država trebalo da garantuje za te pozajmice.
– Ne, moje reči su malo drugačije shvaćene. Većina malih i srednjih preduzeća ne mogu da dobiju kredite jer nemaju više šta da založe. Ako i imaju šta da založe, veoma često imaju gubitke u poslovnim knjigama. Zato je tu važna funkcija Fonda za razvoj koji bi s Garancijskim fondom mogao da pomogne preduzećima tako što bi prihvatali labavije garancije kao što su zalog na opremu, menice, izjave i drugo, ali tu mislim prevashodno na male i srednje kompanije. Tako bi država uzela rizik na sebe.
Kritika tog predloga je da nema garancija da će se privrednici ponašati odgovorno sa novim kreditima ako nisu i sa starim pa bi onda poreski obveznici opet morali da saniraju štetu?
– Jeste, neko nije uspeo da vrati kredit, ali takvih slučajeva je pet do 10 odsto, a 90 odsto su dobri krediti koji se redovno vraćaju. Isti su procenti i na Zapadu. Danas u Americi od novoosnovanih kompanija u prvoj godini poslovanja 25 odsto ode u stečaj. Ali, osnivaju se nove i zato ne treba zbog 10 ili 100 loših slučajeva odbaciti 1.000 dobrih.
Koje je po Vama održivo rešenje za kosovsko pitanje?
– Zemlje koje su priznale Kosovo su učinile veliku grešku, jer su otvorile Pandorinu kutiju budućih eskalacija sličnih sukoba u Evropi. Priznavanjem nelegalne nezavisnosti, pokrenuta je kriza. Samo u Evropi ima 40, a u celom svetu preko 100 sličnih slučajeva. Kosovo kao nezavisna država neće moći da postoji jer bilo koja odluka koja je donesena u Evropi, a nije u skladu sa međunarodnim pravom, osuđena je neuspeh pre ili kasnije.
Ipak, najmoćnije države u Evropi su priznale nezavisnost?
– Kosovo je priznalo 66 država u svetu, a 126 nije. A ako gledate po broju stanovnika i ekonomskoj snazi mnogo značajnije zemlje nisu priznale Kosovo – Rusija, Brazil, Kina i Indija, a tu je koncentrisana ekonomska snaga u narednih 20 godina. Kosovo nikada neće biti član UN. Jedino rešenje za Kosovo jeste da se ponovo sedne za pregovarački sto. To može da bude za godinu dana a može i za 25 godina. Ali se morati dogoditi. Bilo koja odluka koja je doneta bez saglasnosti Srbije neće moći da prođe. Kosovo je ekonomski neodrživo. Zašto Zapad pritiska takozvane dobrosusedske odnose? To je pritisak na Srbiju da defakto prizna Kosovo.
Šta bi bilo da je DSS ostao na vlasti, kada je reč o Kosovu?
– Pregovori o Kosovu bi sigurno ponovo počeli da se vode. Usledila bi i neka tužba, ali ne MSP, čije rešenje nije obavezujuće. Tužili bi neku zemlja koja je priznala Kosovo. To ne mora da znači da bi time pokvarili odnose sa tom državom. Time biste poslali poruku upozorenja i drugim državama. Nijednoj vlasti nije prijatna tužba.
Koju biste zemlju tužili?
-To je hipotetičko pitanje. Mi moramo da štitimo teritorijalni integritet. Svaka zemlja bi reagovala isto kao i Srbija.
Da li to podrazumeva samo diplomatske napore?
– I političke i pravne i ekonomske. Oduzimanje Kosova znači da je neko uzeo Srbiji 20 milijardi dolara. Grupa ljudi koja bi trebalo da bude u zatvoru u Hagu, a koji su sada na vlasti u takozvanoj nezavisnoj republici Kosovo su oteli građanima Srbije više od 20 milijardi dolara. Vrednost srpskih elektrana na Kosovu je oko četiri milijarde dolara, vrednost rudnika uglja je oko tri milijarde evra, a gde je sva imovina – železnica, aerodromi, koje je, takođe, gradila Srbija. Ko ima pravo da se složi s odlukom da se oduzme naša imovina. To je čista otimačina. Takođe, pristajanje na Euleks, bez saglasnosti parlamenta Srbije je ogromna greška.
Da li je Srbija imala izbor kada je reč o prihvatanju Euleksa, odnosno da li bi se suočila sa određenim sankcijama?
– Euleks je došao da sprovede Ahtisarijev plan o nezavisnosti Kosova. Sigurno da ne bi bilo govora o sankcijama.
Neću uzeti propala preduzeća
– Imam svoja preduzeća u kojima imam obavezu da nastavim započeto i sebe lično ne vidim u tome, ali generalno kao misao da uspešni privrednici uđu u neko od propalih preduzeća uvek smatram izuzetno dobrom. Dobrodošao je svako ko želi da kupi preduzeće makar i za jedan evro i želi time da se bavi i investira – kaže Popović povodom inicijative privrednika da dobiju mogućnost da upravljaju propalim preduzećima.
Odnosi u opoziciji
– Odnosi u opoziciji su odlični bez obzira na to što vlast pokušava da ih pogorša. Problem za ovu državu je u vladajućoj koaliciji, jer o bilo kom ozbiljnom pitanju imamo tri različita stava tri različita ministra. To bi najviše trebalo da brine građane – odgovara na Popović na pitanje kako komentariše rezultate istraživanja javnog mnjenja koja govore da SNS preuzima biračko telo DSS i NS.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
