Baba nije samo krvožedna

Vojin Matić: DETINJSTVO NARODA (9)

Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Službeni glasnik), čije delove uz dopuštenje izdavača objavljujemo, aktualizuje pitanja mitske prošlosti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Društvo i pojedinci su se, kao što je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotadašnja shvatanja i važeće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazilaženje izvesnih otpora i strahova.

Srodne kvalitete, što otkriva ambivalentan odnos prema njima, imaju i vile; iako vile, tokom vremena, sve više dobijaju uzvišene funkcije, a babe i veštice se sve izrazitije menjaju u zla podzemna bića, vrlo je verovatno da su sve one nastale od matrijarhalnih božanstava iz sadističke epohe odnosa. I pored toga odvajanja, prema oba nadzemaljska bića, dok postoje u verovanju, zadržava se bar trunka ljubavi ili poštovanja, odnosno izvestan strah koji prati sve što se doživljava kao nadzemaljsko. I jedne i druge prorokuju i pevaju. M. Flašar je pokazao da se u antici smatralo da su prorokovanje i poezija blisko srodni. Položaj babe između zanosne i svemoćne boginje matrijarhata i bezazlene žene na koju se heroj namerio u našoj narodnoj pripoveci i koja mu daje informacije, govori da je ona i u patrijarhatu, koji je uzurpirao njenu svemoć, pored funkcije čaranja, imala i moć proricanja.

Među pričama o jamama možda je najneobičnija ona o seljaku koji je, tražeći svoju svinju što je zalutala u pećinu, na kraju stigao negde gde je dan kada je na zemlji noć. Ako obuhvatimo sve što smo rekli o jamama kod Južnih Slovena, dolazimo do sledeće slike.

Postoje tri sveta, od kojih je jedan iznad, a drugi ispod ovoga našeg. Donji je čas otvorena pećina, čas je zatvoren vratima, pun je dragog kamenja, koje ponekad svetli i obasjava, a nekad nema ovo svojstvo, ali je ipak dragoceno. U donjem svetu mogu postojati demoni: jame nastanjuju aždaje, a često i njima vrlo slični carevi. Postoji verovanje da u Ninču – jami, u Gatačkom polju, kao i u pećini iz priče „Jovan i divski starešina“, ima bezbroj đavola. Jame, ponornice i vrtače Gatačkog polja, po svemu sudeći, imale su izuzetno visok status svetosti, verovatno kao i mesta hadžiluka za okolna južnoslovenska plemena pre pokrštavanja. Južnoslovenski fantazam o jami, u stvari projicirani fantazam o životu u utrobi, upoređen sa sličnim mitologemama drugih naroda, relativno je slabo elaboriran i racionalizovan. Fantazam sadrži, međutim, karakteristične libidinozne i agresivne elemente, kao što je žrtvovanje dece i staraca, i oni dovode, tokom vremena, do diferencijacije fantazma o utrobi: na jedan – o uzvišenom raju, zemlji zaslužnih i heroja, i drugi – o strašnom paklu, mestu ispaštanja. Ali, i pored toga, taj opšteslovenski Nav, koji su preneli i razradili Južni Sloveni, ima i dalje crte koje ga čas približavaju Hadu Helena ili Kuru Vavilonjana, čas nekoj vrsti raja za koji su karakteristični dragulji. U hebrejskim spisima o raju, dragulji sijaju na drvetu života, a u špilji je zakopan Adam kao čuvar raja. U različitim prikazima onoga sveta teško je odvojiti teološke spekulacije od izvornih narodnih mitologija sadržanih u predanju.

Nastavlja se