Bujanje nacionalističke euforije u Gruziji

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (11)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Već 1988. izbili su narodni protesti zbog epidemije tifusa. Najpre se smatralo da je uzrok rđavo upravljanje gradskim vodovodom, za šta je u početku optuživano lokalno osetijsko komunističko rukovodstvo. Nacionalistička euforija u Gruziji ubrzo je tifusnu groznicu povezala sa opštom situacijom u Južnoj Osetiji, kao neravnopravnoj oblasti u hijerarhijskoj strukturi SSSR-a, naročito u okviru Gruzije. Nacionalni pokret u Južnoj Osetiji ukazivao je da je samouprava u toj oblasti veoma ograničena i da je ekonomski razvoj usporeniji nego u ostalim delovima Gruzije, što je interpretirano kao posledica nezainteresovanosti centralnih vlasti u Tbilisiju.

Lider pokreta „Ademon Nihas“ Alan Čočijev objavio je otvoreno pismo, izražavajući podršku kampanji u Abhaziji protiv otvaranja ogranka Tbiliškog univerziteta u Suhumiju. To je izazvalo prve sukobe između Oseta i Gruzina u Južnoj Osetiji.

U avgustu 1989. Vrhovni savet Gruzije pokrenuo je gruzijski jezički program. Mada je gruzijski već bio zvanični jezik te republike, dok su manjinski jezici imali isti status u regionima gde su živele manjine, ova mera je značila zaoštravanje, jer se naglašavala nužnost testiranja gruzijskog jezika u svim javnim sferama. Ispiti iz gruzijskog jezika za upis na visoke škole, program promovisanja gruzijske istorije, institucionalizacija ranije nezvaničnih gruzijskih nacionalnih praznika, stvaranje vojnih jedinica samo od Gruzina i naseljavanje Gruzina u regijama u kojima žive uglavnom pripadnici manjinskih etničkih zajednica – sejali su strah i uznemirenje među manjinama.

Oseti su odgovorili tako što se u septembru 1989. „Ademon Nihas“ obratio Savetu ministara SSSR i ostalim sovjetskim institucijama, požalivši se da je gruzijski jezički program antidemokratski i neustavan, zatraživši pri tom ujedinjenje Južne i Severne Osetije. U novembru, Vrhovni savet Južne Osetije usvojio je rezoluciju kojom je zahtevao da osetski bude zvanični jezik te autonomne oblasti. I Moskva i Tbilisi su to odbacili.

U novembru 1989. Zvijad Gamsahurdija organizovao je „mirno okupljanje za pomirenje“. Hiljade Gruzina krenulo je autobusima i automobilima ka Chinvaliju. Oseti su to doživeli kao demonstraciju sile i pretnju i blokirali su puteve. U sukobima je nekoliko ljudi povređeno.

U avgustu 1990, uoči izbora u Gruziji, Vrhovni Savet Gruzije usvojio je zakon kojim zabranjuje učešće partijama koje su vezane samo za jedan deo zemlje. Oseti su to shvatili na jedino mogućan način – kao nastojanje da im se uskrati bilo kakav uticaj na političke procese u zemlji i nagoveštaj šta ih može čekati u nezavisnoj Gruziji.

Autonomna oblast Južna Osetija je 20. septembra 1990. proglasila nezavisnost kao Južnoosetijska Demokratska Sovjetska Republika, apelujući na Moskvu da je prizna kao nezavisan subjekat u SSSR-u. Oseti su bojkotovali izbore za Vrhovni savet Gruzije i organizovali izbore za svoj parlament. Gruzijske vlasti su odmah poništile rezultate ovih izbora i ukinule autonomnu oblast Južnu Osetiju kao posebnu administrativnu oblast u okviru Gruzije. Nastavlja se