Da li je bilo obrednog žrtvovanja dece

Vojin Matić: DETINJSTVO NARODA (8)

Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Službeni glasnik), čije delove uz dopuštenje izdavača objavljujemo, aktualizuje pitanja mitske prošlosti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Društvo i pojedinci su se, kao što je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotadašnja shvatanja i važeće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazilaženje izvesnih otpora i strahova.

Ponegde smatraju da se u podzemnom svetu ništa ne vidi, ali da se kroz njega može stići do kraja sveta, odnosno da je boravak u njemu, što veruju svi narodi, samo privremen. U narodnom predanju jama se javlja prilikom ubijanja staraca, u čemu se krije verovanje da se žrtvom postiže besmrtnost i da će žrtvovani vaskrsnuti. Prema jednoj narodnoj priči o ubijanju staraca, car Varon je naredio da se mračna zemlja, da bi vojska mogla da prođe, osvetli kamenjem, a sličan motiv se javlja i u poznatoj priči o Tamnom vilajetu, u kojem vojska u mraku gazi po nekom kamenju ne znajući da je drago kamenje. Žrtva dece krije se, kod nas, i u običaju da se ona za vreme babinja čuvaju i danju i noću. Pre obreda, koji odgovara hrišćanskom krštenju, u mnogim krajevima se smatra da su deca ugrožena od babâ, koje mogu da ih progutaju, ugrabe ili pretvore u vešce, što čini poslednju evoluciju fantazma o agresivnoj majci, boginji smrti. Ona decu pretvara u čaratane, i posle toga ona postaju nemirna, „smucaju se kojekuda“ ili postaju suluda. Nodilo je dao sjajnu analizu materinske agresivnosti u filogenezi i ontogenezi, od konkretnog do simboličnog uništenja, kao što to tek danas znamo u slučajevima dečjih psihoza, kod kojih, usled nemogućnosti da se uspostavi odnos, deca odbijaju da se suoče s realnošću i oforme svoje Ja, kao što nam je to pokazala M. Maler.

Teško je ustanoviti da li je baš u Južnih Slovena postojalo žrtvovanje dece, u kojoj meri i vidu se ispoljavalo, ili se samo radilo o opšteljudskom fantazmu koji je doveo do obreda krštenja. Značajno je, ipak, da u tim obredima dolazi do niza agresivnih ili simboličnih radnji – do potapanja u vodu, obrezivanja, sečenja kose – i da se deca, ranije nečista, tek tada izjednačavaju s ostalim članovima zajednice. Analitički smisao ovakvih obreda inicijacije opisan je i u klasičnoj psihoanalitičkoj literaturi. I pored toga, postoji mogućnost, međutim, da ponegde deca nikad nisu ni žrtvovana, nego se samo verovalo da se nekrštena deca osmehuju zlom demonu donjeg sveta, pa da ih od njega treba štititi. Novorođena deca ugrožena su agresivnim tendencijama majki, i od njih se projekcijom stvara božanstvo smrti. Ostatak toga božanstva su babinje, od kojih decu još i danas štite. Napretkom medicine, od personalizovane babinje ostao je samo period posle porođaja u kojem porodilja može da podlegne infekcijama.

Nastavlja se