Dok Bog čita novine

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (14)

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.

Kasam Bejta me je ispratio kao roditelj. Takva njegova pažnja prilično me je ganula. Nisam znao kako da mu zahvalim. Otrčao sam u obližnju samouslugu i kupio flašu šampanjca. Taj mali znak pažnje on je zadovoljno primio. Mnogo puta potom razmišljao sam jesam li ga tim pićem uvredio.

Nastavili smo kroz grad, idući ka autobuskoj stanici. Kad smo stigli pred pravoslavnu crkvu, zamolio sam Burhana da me sačeka dok se pomolim. Žarko sam želeo da upalim sveću, pre svega, za mir. Nije mi se dalo. Crkva je bila zaključana. Stajao sam razočaran u porti i mislio kako Bog ne gleda u nas nego, verovatno, čita novine. Iz jerejske kuće izašla je žena u kućnoj haljini (valjda popadija) i, gledajući me podozrivo, kazala mi da je sveštenik otišao „poslom u grad“ a da je ključeve crkve poneo sa sobom.

U centru grada na dva ne baš mnogo udaljena mesta držana su dva mitinga. Jedan, protestni, u organizaciji SDA i HDZ, protiv preuzimanja regrutnih spiskova od strane JNA. Šahovnice i zeleno-bele zastave sa polumesecom bile su vezane u čvor. Drugi je bio miting podrške JNA. Organizovali su ga SDS i SK-PJ. Burhan mi je skrenuo pažnju na sveštenika. Nosio je jugoslovensku trobojku sa petokrakom. Zaista vrlo čudan spoj.

Svratili smo u jednu kafanu na ručak. Tamo sam se izborio sa njim da platim makar piće. U kafani smo se prilično zadržali, sećajući se godine koju smo proveli u Vinkovcima. Burhan je, dok smo nazdravljali, rekao nešto što mi ovolike godine ne izlazi iz pameti.

– Druže moj – kazao je – godinu dana smo živjeli u mrkloj noći. Valjda će nam sad svanuti.

Dok smo nazdravljali i pričali, grizla me je savest. Setio sam se kako sam ga se bojao dok smo jedan pored drugog ležali u rovu u noći 29. na 30. avgust i kako sam u jednom trenutku pomislio da ga upucam ako Hrvati krenu na juriš. Godinama su i meni punili glavu da nema dobrih Albanaca i da svi oni mrze Srbe. Jašar, moj zlotvor, svojim odnosom prema meni još više mi je učvrstio takvu predrasudu. Ali zar me desetar Džems nije samo lepim zadužio? A Burhan? Pa, moj tamošnji divni drug, albanski Rom Nedžad Beriša? Ili, dobri čovek Ibra Salihu? Jedan dan proveden sa Burhanom više je vredeo nego čitava „Noć duga godinu dana“, po kojoj smo i on i ja pipali, tražeći izlaz na svetlost. Posle tog 31. avgusta 1991. nikad više nisam ni prema kome prišao sa predrasudama zasnovanim na njegovoj naciji ili veri.

Došli smo na stanicu. Burhan je otišao da pita kad imam autobus za Sarajevo i otud se vratio sa autobuskom kartom za mene. Želeo sam da mu kažem nešto važno ali nije išlo. Zastale reči u grlu, pa ni da mrdnu.

I sada se sa fotografskim pamćenjem sećam rastanka. Centrotransov autobus, startovan, stoji spreman da pođe put Sarajeva. Od putnika nedostajem jedino ja. Pozdravljam se sa Burhanom. Čvrst stisak ruku. U desnoj šaci osećam smotuljak hartije i znam da je to novac. Negodujem pogledom, ali ništa ne govorim. Burhan objašnjava.

– To ti je od Kasama. Rekao je da ti zahvalim što si uvek bio dobar prema nama.

– Kako sam bio dobar, čoveče?

– Kasam kaže da si jedan od retkih Srba koji na nas ne gledaju kao na mečke.

Kondukter me je požurivao. Meni se vrtelo u glavi. Želeo sam da mu kažem kako mu nimalo nisam verovao. Hteo sam da mu priznam o kakvoj strašnoj stvari sam razmišljao one noći dok je ležao u rovu pored mene. Usta su mi bila suva kao barut. Reči pojedene. Otvorio sam šaku i video petstodinarku. Bilo je to dosta para za ono vreme. Vozač je nervozno trubio.

Ušao sam u autobus, koji je najzad pošao. Stajao sam dok i staničnu zgradu i Burhana nisam izgubio iz vida. Vozač je odmah po polasku uključio radio. Iz radija se čuo glas Džeja Ramadanovskog. „Šta da kažem ocu kad me pita gde sam, s kim sam, kako sam, šta radim…“, pevao je Ciganin. To me je, možda, Bog čašćavao pesmom.

Priču o Burhanu i Kasamu često pričam, ne samo da bih je kazao. Pričam je kako bih kazao da istini valja pogledati u lice. A istina je da nema problema koji ne može rešiti ljudska dobra volja. Lepe uspomene na Džemsa i Ibru, na Bejtu i Nedžada lagano potiskuju moje ružno sećanje na Jašara. Bejta, verujem, ako je živ, daj bože, ružne epizode sa nekim Srbima menja za lepe uspomene na one koji su ga zadužili dobrim. Tu je, nadam se, početak umira.

Ni Burhana ni njegovog oca nikada više nisam sreo.

Nastavlja se