Intelektualac kao centralni nosilac dramske radnje

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (13)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Radivojevićev Aleksandar ide tačno dokle treba do vorholovskog ruba, da bi stigao do nečeg od čega se, kao čvrste tačke, pometene piste, prokrčene staze – može možda nekuda dalje.

Evo konačno na jugo-ekranu intelektualca kao centralnog nosioca dramske radnje! A što nijedan od pomenutih projekata ne dostiže kvalitet tragičnog usijanja i katarze, nije zbog njihove ograničenosti ili nedoraslosti angažovanih persona, već radi izvesnosti – od egzistencijalizma, preko Novog talasa i Šezdesetosme, do kino-sedamdesetih kristalisanog nazora – da unutar modernog doba, njegove duhovne insuficijentnosti i spektakularnog uvećanja materijalnog i tehnološkog bagaža, tragedija, u klasičnom smislu, više nije mogućna.

Ostali likovi, u bolnijoj ili podnošljivijoj meri, mahom su poraženi gubitnici: bez obzira na to da li je reč o delovanju korumpirajućih pritisaka okoline (novinar Mali iz „Mirisa…“, kompozitor Bezjak iz „Bravo maestro“), o sudaranju s preprekama preko kojih se ne može (pedagog Žarko iz „Specijalnog vaspitanja“, roker Slobodan iz „Dečka koji obećava“), ili pak o ličnoj slabosti ili inerciji (profesor Đorđe iz „Majstori, majstori“, Uške iz „Jagoda u grlu“). Osnovni lik tog filmskog perioda, pali anđeo duha, predstavnik je onog što bi trebalo da bude intelektualna elita društva; neki su se prodali, neki razbili glavu o nevidljive zidove, treći se istopili, četvrti utopili, peti odustali… Pratimo jednu od najsumornijih, najgorčih umetničkih epikriza jugo-filma: ono što te ličnosti muči i nagriza nije jedino neuspeh, ne samo neostvarena ambicija ni nedostignut cilj, nego ispraznost kompletne „dramaturgije“, od nekoć zamišljene, mladalački naivne perspektive, preko nevidljivih barijera, do sablasnog, nečujnog sletanja u živi pesak ispraznosti… Muči ih nedostatak jasnog, logičnog odgovora na temeljno zašto? Neće to nijednom od njih umanjiti teret, ali ih, kao poražene inteligente, čini dostojnim poštovanja. Propadajući, najbolji među njima i dalje ostaju neko, i dalje su ličnosti, za razliku od ostalih koji možda to nikada nisu ni bili. Zato deluje posebno i u svojoj posebnosti – strašno.

Svaki od tih buntovnika i gubitnika, pokušavajući da iz kobnog egzistencijalnog kruga zakorači u nešto drugo, utelovljuje jedinični znak koji potpuno i definitivno značenje dobija tek kada ga sagledamo u okviru šireg problemskog mozaika našeg „Mladog filma“. Možda i zbog toga što ni to drugo nije na ovdašnjoj životnoj sceni imalo trajniju šansu: jer se sloboda novinara, umetnika, pedagoga, rokera ili naučnika iz pomenutih filmova razotkriva samo konkretnijim ali ne dugovečnijim snom na javi, nimalo izdržljivijim od iluzije koju su, živeći i delajući, sanjali šezdesetosmaši.

A budućnost?

Zanemarimo li ekstremne poteze (samoubistvo Pavla u „Kičmi“), radikalna preusmeravanja životne staze (nestanak Ivana Vasiljevića iz „Mirisa…“, beg momačkog „četverca“ u beli svet iz „Bala na vodi“), ili nesvesno, instinktivno pristajanje na generalna pravila igre (Flojd u „Nacionalnoj klasi“ i slični antijunaci Dragana Nikolića), ostaje situacija koju kristalno reflektuju tri dometa Srđana Karanovića:

– „Miris poljskog cveća“ (1977), poraz intelektualca i stvaraoca, onda poraz duha i kulture u širem smislu, atrofija kreativne svesti i mišljenja, ukusa i kriterijuma, zastarelih fenomena na čije se mesto uvlači novokomponovani kič, sve aktuelnija „Krčma Lepe Brene“, ili „Cecin Brodvej sa Ibarske magistrale“, „fenomeni“ koji nam pojedoše osamdesete i devedesete, a kako stvari stoje, pojest će i priličan deo početka novog milenijuma.

Nastavlja se