Slučaj Nagorno Karabaha je najsloženiji, jer je od unutrašnjeg prerastao u sukob dve suverene države, Jermenije i Azerbejdžana. I u ovaj slučaj umešana je Rusija, koja se ponaša čas kao posrednik, čas podržava jednu od strana u sukobu.
Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (8)
Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragan Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radio Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.
Politički i ekonomski procesi nastavljeni su oko „zamrznutih sukoba”. Uspostavljene su trgovačke rute (legalne i nelegalne), prikupljaju se porezi, ljudi se kreću za raznim poslovima. Između četvrtine i trećine radne snage u separatističkim oblastima, kao i zemljama od kojih su se otcepile, napustilo je region u potrazi za poslom, pri čemu je Rusija glavno odredište. Korupcija i kriminal su sveprisutni, ne samo u separatističkim oblastima već i u zemljama od kojih su se otcepili.
Sličnost je i to što su sve te oblasti proizvod lenjinističko-staljinističkog koncepta federalizma. To znači da su dobile izvestan stepen autonomije u SSSR, ali ne i status republike, što je bio ključni kriterijum za međunarodno priznanje delova Sovjetskog Saveza.
Takođe, u sva četiri slučaja jezik je igrao značajnu ulogu. Abhazi ne žele da žive u zemlji u kojoj je gruzijski, koji oni uglavnom ne govore, zvanični jezik. Slično je i s moldavskim jezikom u Pridnjestrovlju, kao i azerskim u Nagorno Karabahu, mada više Jermena govori azerski jezik, nego Abhaza gruzijski.
Sličnost je i što su u borbi za samoopredeljenje sve kršile ljudska prava drugih etničkih grupa na tim teritorijama. Tako su Jermeni proterali Azere ne samo iz Nagorno Karabaha, već i iz još sedam oblasti u Azerbejdžanu koje su zaposeli tokom rata od 1992. do 1994. Abhazija je proterala oko 250.000 Gruzina, što je više od dva puta nego što ukupno ima Abhaza.
S druge strane, jedna od razlika je to što je Nagorno Karabah jedina separatistička oblast čiji zahtev za nezavisnošću podržava jedna suverene država – Jermenija. Iako u Karabahu tvrde da ne žele da se ujedine s Jermenijom, u praksi deluju kao jedna država. Jermenski regruti se rotiraju u Karabahu. U tom smislu računaju i na pomoć moćne jermenske dijaspore, koja uvek može aktivira snažno sećanje na genocid nad Jermenima. Uloga jermenske dijaspore je ključna u blokiranju azerbejdžanskog lobija u SAD.
Nijedna od ostalih separatističkih oblasti nema podršku suverene države kao što je Jermenija, niti dijaspore. U tom smislu Južna Osetija je najsličnija Nagorno Karabahu jer je odlukom Staljina odvojena od Severne Osetije, koja je sada u sastavu Ruske Federacije. Pošto Severna Osetija nije suverena država, spoljni sponzor Južne Osetije je Rusija, koja je ipak mnogo manje zainteresovana za Južnu Osetiju nego Jermenija za Nagorno Karabah.
Abhazija je slučaj za sebe, pošto njena čerkeska dijaspora iz 19. veka nikad nije održavala snažne veze sa „starim krajem”. Abhazija je dobila značajnu podršku muslimana na Kavkazu tokom rata s Gruzijom, ali i hrišćana, ruskih kozaka i ruske armije. Tu je reč o mešavini islama, hrišćanstva i paganske tradicije.
U Pridnjestrovlju, separatistički pokret je političkog i ekonomskog karaktera a ne etničkog, kao u tri ostala slučaja. Mada je u početku jezička komponenta bila važan činilac sukoba, sada je tu ulogu preuzela želja za ubrzanim privrednim rastom. Takva inicijativa nije primenjiva na Abhaziju. U ovoj regiji, nije samo okupacija i posedovanje teritorije suštinska odrednica njenog identiteta. U Abhaziji se naime smatra da je nužna separacija od Gruzije kao sredstvo očuvanja ove etničke grupe.
Postoji osećanje da je Zapadu lakše da postigne bolan kompromis „zavrćući” ruku kompromitovanim diktatorima u separatističkim oblastima iza zatvorenih vrata, nego pokušati da se mirovni plan predoči biračima, odnosno ubedi u njegovu celishodnost. U takvoj situaciji bilo koji od političara u mirovnom procesu bio bi ranjiv zbog izazova u nadmetanju za birače gde se igra na etničku kartu, pri čemu nacionalisti optužuju za izdaju nacionalnih interesa (sudbina Jicaka Rabina).
Dok se na Zapadu separatistima u bivšem Sovjetskom Savezu poručuje da su u postmoderno vreme prevaziđeni koncepti prava na samoopredljenje i nacionalnu državu, kao i da se vreme iz dvadesetih godina 20. veka ne može vratiti, secesionisti to doživljavaju kao hipokriziju. Oni ukazuju na primere Istočnog Timora, Eritreje i naročito Kosova, pitajući se zašto i njihove oblasti ne bi postale suverene države.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
