Na njemu se „fura“ nostalgični diskurs

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA (6)

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koja odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo. 

 Drugi čak izričito negiraju da je pri podsećanju na Broza kao i na pomenutim proslavama reč o (jugo)nostalgiji: predsednik omladine slovenačkih socijaldemokrata kaže: nismo jugonostalgičari, mi samo ne želimo da zaboravimo vrednosti za koje se zalagao Tito i koje su bile pozitivne i značajne i za današnji svet; a predsednik hrvatskih društava Josip Broz Tito tvrdi da oni koji prisustvuju tim manifestacijama žale za vremenom kada su živeli mnogo bolje i nisu imali probleme sa zapošljavanjem; kada su zdravstveno osiguranje i školovanje bili dostupni svima… (…) Niko ne govori o formiranju nove Jugoslavije, to bi bila budalaština u vreme kada se Evropa i svet povezuju. . Bivši visoki funkcioner SSOS ove pojave jednostavno potiskuje kao neku vrstu zabave i u svemu tome ne vidi neku nostalgiju za onim sistemom, najviše nostalgiju za mladošću. . Na kraju, mada ne i na poslednjem mestu: na nedavnoj proslavi Dana mladosti u Kumrovcu otac od tridesetak godina koji je svog dvogodišnjeg klinca obukao u pionira, slavljenje Broza objasnio je kao Neki to shvataju jako ozbiljno. Ali ja to ne shvatam tako jako ozbiljno, mi smo tu da se malo zabavimo, i to je to. Ovo je nama dan za zabavu – ali dodaje da je Tito bio frajer (Škrbić Alempijević, 2006, 192).

Lepa sećanja na Broza i njegovo prisustvo u savremenoj masovnoj kulturi trebalo bi, dakle, da budu bez ikakvih političkih predznaka, oslobođena svakojakih ideoloških opterećenja, odnosno „kosturâ u ormanima“ – tako nas bar ubeđuju. Ja mislim potpuno suprotno: ako je doista reč o nečem nepolitičnom, ideološki neopterećenom, zašto je izbor pao upravo na njega? Ako se stvarno želelo ostati izvan neposredno političkog, mogao je iz tog vremena mirno da se uzme neko manje kontroverzan, recimo neko iz masovne kulture, sporta, estrade ili svakidašnjeg života. Umesto toga, „politički nekorektno“ je izabrana i iskorišćena upravo politička ličnost par excellence, pokojni vođa države, partije, vojske, i upravo na njemu se „fura“ nostalgični diskurs. Negacija – afirmacija, objašnjava Frojd (Freud, 1981, 123): „Pri tumačenju možemo sebi da uzmemo slobodu da se ne obaziremo na negiranje; u obzir uzimamo samo čisti sadržaj dosetke“. A Bart (Barthes) govori o tome kako mitološki diskurs uvek želi da se predstavi kao depolitizovan, prirodan. Ukratko, jasno je da protagonisti nostalgičnog diskursa – organizatori i posetioci takvih manifestacija, kao i stvaraoci i kupci proizvoda – u stvari nemaju nikakav konkretan „plan akcije“, čvrste namere da restituišu prošlost, s kojom vole da koketiraju u nostalgičnim konstrukcijama.. Ali ovaj jouissance u imaginarnom ekscesu“ (Jameson, 2005, 94), evociranje nečega što se nesumnjivo ne može vratiti, još ne znači da njihove „novokomponovane“ naracije i prakse nisu sasvim lišene nekog ideološkog i političkog naboja. A taj naboj je, kao što ćemo videti kasnije, prisutan na jednom drugom nivou.

Osnovna pitanja ove studije su, dakle, sledeća. Odakle sva ta pažnja, čak i simpatije, koji se poklanjaju njegovoj ličnosti, zašto sav ovaj novo-stari imaginarijum i produkcija naracije i prakse? Ukratko, uz zgodnu dosetku, odakle sva ova „titovaža“?. Da li se Broz „ponovo rodio“ u masovnoj kulturi, oglašavanju, ljudskoj mašti, mentalitetu savremenika, ili pak iz svega toga nikada nije ni izašao nego je samo privremeno nestao kao ponornica, ili je reč o nečem sasvim novom što se samo zaogrće ovim svima poznatim likom?

Nastavlja se