Prolazan i promenljiv oblik društvene svesti

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA (9)

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koja odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo.

Nostalgija, dakle, nije (samo) nešto intimno, romantične uspomene, nevina bajka koja se sama ispunjava, već može da bude i snažna društvena, kulturna i politička snaga s praktičnim učincima u svojoj sredini. Može da postane deo nacionalističkih projekata (andersonovskog i hobsbaumovskog pronalaženja nacije odnosno tradicije) , neokonzervativnih revolucija (npr. Reganove početkom osamdesetih), imperijalnih poziva (recimo povremenih nepojmljivih crno-crvenih povezivanja između današnjih ruskih fašista i nekih komunističkih grupa) ili verskih fundamentalizama (vraćanje pravoj veri); manje kobno, pa ipak, toga ima i u oglašavanju (npr. pecivo kao što su ga pekle naše bake, brašno iz starog mlina itd.) ili u popularnoj kulturi (npr. dobri stari rok, svakojake old schools). Veličanjem prošlosti nostalgija kritikuje sadašnjost i time rečitije govori o tome šta sad ne valja nego šta je nekad valjalo. Da bismo mogli da je shvatimo, moramo prvo da razumemo sadašnje prilike, odnosno tačnije zašto su ljudi njima nezadovoljni. Ali da ne bude zabune: u nostalgičnim konstrukcijama se ni u kom slučaju ne govori o nepobitnim činjenicama, već o osećanjima i interpretacijama. Načelno rečeno, sada nije sve baš toliko loše niti je nekad bilo baš sve toliko dobro kao što bi to moglo da izgleda. Takođe, sve vreme treba još da budemo potpuno svesni glavnih narativnih karakteristika nostalgije: neistoričnosti, ekstemporalnosti, eksteritorijalnosti, senzualnosti, komplementarnosti, kontrasta fabule, nepredvidivosti, polisemičnosti i epizodnosti. Nostalgične, hm, litanije često su u sebi nekonzistentne, čak i protivrečne, što ukazuje na to da nije reč o jedinstvenom, centralizovano dirigovanom, sistematičnom načinu reprezentacije, već o nizu po pravilu nepovezanih semiotičkih strategija, operacija, razmena u raznim sredinama i u raznim grupama ljudi koje imaju – ili možda nemaju – s njima neke namere. Nostalgija je prolazan i promenljiv oblik društvene svesti, ona oscilira u vremenu i prostoru, među generacijama i drugim grupama ljudi. Javlja se u raznim oblicima i intenzitetu (od obične zabave do fanatične odanosti) i u takoreći svim oblastima savremenog društvenog života (u masovnoj i potrošačkoj kulturi, umetnosti, oglašavanju, popularnoj imaginaciji, izveštavanju na medijima, u stranačkoj politici, verskoj retorici, u raznim supkulturama i sub-politikama, pa i na nivou svakidašnjeg života).

Govoreći o tipovima nostalgije smatram da su bitne četiri podele. Osnovna podela svakako se odnosi na lične i kolektivne. Lične nostalgije nikada se u potpunosti ne poklapaju s kolektivnim, pa to važi i za titostalgiju – svaki titostalgičar nostalgičan je za nekim ili nečim, na svoj, subjektivni način, što naravno ne znači da se ne mogu naći neke kolektivne determinante ove naklonosti odnosno vezanosti, koje pripadaju širim grupama. Druga podela postoji između „materijalizovane“ nostalgije (razni stari ili novi predmeti, proizvodi, suveniri) i nostalgije kao osećanja ili ideje. Zanimljivija je podela na instrumentalne i neinstrumentalne vrste nostalgije, dakle, na one kojima se postižu neke namere i ciljevi (komercijalni, politički, kulturni…) i one koje toga nemaju i koje su autoreferentno namenjene samima sebi. Konačno, mada ne najmanje važno, s obzirom na njihov odnos prema prošlosti tipove nostalgije delim i na mimetične i satirične.

Nastavlja se