Sabijanje u „simboličku grotesku“

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (19)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Vezuje ih, ipak, suštastvena nit: istina (filmskim zapisima dokumentovana), da zemlja – čiji je zapadni deo, 1941, dočekao nemačke fašiste kao oslobodioce, a istočni deo bez oklevanja jurnuo da se crnoj falangi suprotstavi – nije mogla kao celina opstati; da se, kad tad, njen zapad morao vratiti silama koje ga privlače, istok pak krenuti sopstvenom putanjom, bez obzira koliko bila teška i rizična. S tog aspekta, ponovimo, „Testament“ i „Podzemlje!“ nisu jedino najbolji nego i najvažniji filmovi ovdašnjih devedesetih: u isto vreme kapitalna umetnička svedočanstva o virusu, groznici, metastazi i poslednjim grčevima onog što smo nekoć zvali domovina.

Svetski uspeh Emira Kusturice, koji traje već skoro četvrt veka, nije međutim propraćen jednakim uvažavanjem u sredini u kojoj snima. Tu je, već gotovo četvrt veka – sumnjiv, često čašćen epitetima sve pre nego ljubaznim.

Zbog čega?

Zbog toga što nije krenuo ni nastavio „regularno“, onako kako ovdašnja praksa propisuje… Prošavši u Puli 1981. tek osrednje, kao „simpatični debi“, uz nagradu Abdulahu Sidranu za scenarij, „Sjećaš li se Dolly Bell?“ nedugo zatim osvojit će – za ovdašnje krugove potpuno neočekivano – Zlatnog lava kog u Veneciji dodeljuju najboljem debitantskom ostvarenju (dvadeset tri sezone ranije, pobeda na Lidu Mimičinog „Samca“, nakon hladnog prijema u Puli – i bez obzira na naknadna odlikovanja, donela je svom autoru potpuno ovdašnje ignorisanje – bez obzira na međunarodne nagrade – gotovo svih animiranih filmova koje bude izmajstorisao)… Već sledećim projektom („Otac na službenom putu“, 1985), hvata se u koštac sa valjda najvećim tabuom saveznog partijskog spomenara, sa Informbiroom, progonom domaćih staljinista i Golim otokom. Tri godine čekao je film na zeleno svetlo, na kraju, da bude izbegnut javni skandal, drugovi su „gore“ odlučili – neka momak snima, a mi ćemo iseći sve što bude crno. Pa kad je „Otac…“ završen, ispalo je da u njemu ima mnogo „crnog“, ali nema kadra ni sekvence u kojima se to vidi i može iseći.

Kako? Umesto da se bave Golim otokom, baukom od kog su se „drugovima“ najviše tresle gaće, autori su zatvorska priključenija svog junaka smestili u bezazlenu Lipnicu i još bezazleniji Zvornik, ali osnovni proces sumnjičenja, okrivljavanja, osuđivanja i robijanja, kakav je u ono doba praktikovan, nije time izgubio ništa od svoje užasne prirode (takve „cake“, pre ili posle, zaustavljale su jednog Pavlovića, Makavejeva, Petrovića ili Popovića, bez obzira na vrednost dela koja behu režirali)… Tgrećim filmom („Dom za vešanje“, 1988), ulazi u milje i duhovni prostor Cigana, dira motiv koji je na davnom startu, kod Saše Petrovića u „Skupljačima perja“, odmah pobio ideološko-rasističke sumnje (ovakva „folklorna tema“ sa svojom „oporom sirovošću“, nije u Kanu „našoj zemlji pribavila preveliki politički kapital“, zapisuje maja 1967. u „Film novostima“ jedan „budni i svesni „ kritikus), pa će Kusturici, nakon još jednog „takvog“ projekta („Crna mačka, blei mačor, 1998), uz ostale etikete, biti prikačena i odrednica „ciganski reditelj“.

Nastavlja se