Sentimentalno vraćanje u nikada postojeće

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA (10)

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koja odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo.

Glavni epistemološki pomak koji treba da se učini u istraživanjima takvih predstava jeste njihovo de-esencijalizovanje, deontologizovanje. To konkretno znači da nostalgija nije nužno vezana za „stvarno doživljene događaje“, na nešto što su njeni protagonisti „stvarno iskusili“ u prošlosti. Tu može da bude reč o narativima, preuzetim ili prisvojenim iz raznih savremenih, nazovimo ih postmodernističkih, diskursa (kao što su medijski, iz masovne kulture, dnevnopolitički, popularno-istorijski i sl). Drugim rečima, ne treba insistirati na tome da je čovek „stvarno proživeo“ neko vreme da bi za njim osećao nostalgiju ili ga zaista doživljavao kao „svoje“ sećanje. Rečite su razne (sup)kulturne, (sup)političke i druge naracije, prakse i grupe, koje u svojim bezbednim nostalgičnim enklavama stvaraju i gaje predstave, vrednosti, uopšte kulturu tog vremena koje oni koji im pripadaju u stvari nikada nisu doživeli.. To se može odnositi i na retoriku današnjih verskih konzervativaca, koji se zaklinju na moralne uzore, kulturne vrednosti, odnose među polovima i sl. iz (u najmanju ruku) XIX veka. Zato je besmisleno govoriti o „zloupotrebi sećanja“, „pogrešnoj upotrebi prošlosti“, „iskrivljavanju istorije“, „lažnoj nostalgiji“, jer takvo polazište pretpostavlja neku – naravno nepostojeću – pozitivističku istinu, dakle Istinu o jučerašnjem svetu koje se treba nekako dokopati „s one strane“ pogrešnih kasnijih interpretacija.

Zato mislim da u istraživanju treba ići korak dalje: nostalgija nije samo želja za onim čega više nema, niti pak svest da to nikada više ne može uistinu da se vrati. Prošlosti za kojom čeznu nostalgičari nikada nije ni bilo kako takve: u pitanju je čežnja za nečim čega nikada nije bilo, sentimentalno vraćanje u nikada postojeće, snovi o nekadašnjim snovima a ne o nekadašnjoj realnosti. Nostalgija, dakle, nije (samo) priča o tome kakvi smo nekad bili, nego kakvi nikad nismo bili. Stoga lepe uspomene ili nostalgične vinjete nisu verodostojne slike – da citiramo Rankea – toga što se stvarno desilo, već njegovi retroaktivni konstrukti, simulacije. Metaforički rečeno, to nisu „dokumentarci“ ili „reality shows“ nego „igrani filmovi“ o ličnoj ili zajedničkoj prošlosti: to nije „istorija“ nego su to „priče“, otvoreni tekstovi, aktivne fikcije. A Homo nostalgicus nije neutralni letopisac, verni zapisivač prošlosti, već njen maniristički interpretator. Ljudi, društva i vremena nikada nisu bili tako savršeni kao što se čine u svojim nostalgičnim presvlakama.

Ukratko, sam klasični pojam nostalgije ne može da iscrpe sve njegove današnje pojavne oblike, pogotovu ako se pozitivistički definiše kao lepa uspomena na nešto što kao da smo stvarno proživeli. Podsetimo se da je sama reč nostalgija neologizam s kraja XVII veka, sastavljen od grčkih reči nostos, povratak kući, i algos, bol. Otkako je nastao, doživeo je dosta transformacija: od prvobitnog korišćenja u medicini (opisivao je čežnju za domom kod mornara, najamnika, putnika), u XIX veku je stekao više psihološke dimenzije (u psihosomatskim analizama otuđenosti, regresija i sl.) da bi se sredinom XX veka proširio i na sociologiju i humanistiku, dakle na analize društava i kultura. Pojam nostalgije je, znači, u raznim razdobljima označavao razne stvari u raznim oblastima.

I sadašnja, postmoderna situacija, koja obiluje raznim kulturnim, istorijskim i ideološkim narativima, pri čemu je dostupno i podložno promeni takoreći sve, stavlja pred taj pojam nove izazove. Situacionista Gi Debor (Guy Debord, 1999, 29, 31) konstatuje da je u našoj današnjoj kulturi „sve što je bilo neposredno doživljeno, postalo samo reprezentacija“; „stvarnost se pomalja iz spektakla a spektakl postaje stvarnost“.

Nastavlja se