U sve tri federalne republike na južnom Kavkazu, stvorene su „strane” autonomne republike ili autonomne oblasti kao protivteža nacionalnoj politici. Tako je Južna Osetija imala status oblasti, a Abhazija i Adžara autonomnih republika u Gruziji. Nahičevan, naseljen Azerima, imao je status autonomne republike kao enklava Azerbejdžana u Jermeniji, a Nagorno Karabah status autonomne oblasti u Azerbejdžanu.
Dragan Štavljanin: HLADNI MIR – KAVKAZ I KOSOVO (6)
Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragan Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radio Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.
Pod izgovorom da su „peta kolona”, Staljin je sa severnog Kavkaza u centralnu Aziju deportovao pre svega Čečene i Inguše. Oni su rehabilitovani 1956. Dakle, sovjetski sistem je stvorio temelje za moderne, teritorijalne nacionalne države na Kavkazu, ali su u praksi to bile kvazidržave, jer su ključnu ulogu imale centralne vlasti, odnosno Komunistička partija.
Sovjetski etnofederalni sistem koji je održavao kontrolu centra nad aspiracijama etničkih grupa više od 50 godina, na kraju se pokazao „subverzivnim”, odnosno olakšao im je ostvarenje nezavisnosti jer je pripremio sve preduslove za stvaranje suverenih država.
„Matrjoška”, odnosno „ruska lutka” federalizma, istovremeno je ostavio dosta municije za sukobe, jer su se autonomne republike i oblasti u sastavu nekadašnjih sovjetskih federalnih republika – posle toga suverenih država – osetile ugroženim. S druge strane, većinski narodi u novostvorenim državama gledali su s nepoverenjem na nastojanja manjinskih naroda u autonomnim republikama i oblastima da ostvare svoja prava.
U aprilu 1990. godine dopunjen je sovjetski zakon kojim se u slučaju da neka od federalnih republika proglasi nezavisnost – daje pravo autonomnim republikama i oblastima da se na referendumu izjasne da li žele da ostanu u njima ili u SSSR. Taj zakon je, međutim, praktično odmah zastareo, jer se Sovjetski Savez raspao pre nego što je primenjen, ali je odigrao ulogu podstrekača sukoba. Svi separatisti na Kakvazu pozivaju se na taj zakon, koji nije predviđao nezavisnost autonomnih republika ili oblasti, već samo mogućnost da se izjasne da li žele da ostanu u SSSR ili u novostvorenoj državi.
Poizbijanju sukoba, za razliku od Balkana, nisu bile sporne granice već međunarodni status određenih teritorija na južnom Kavkazu.
Etnički sukobi na južnom Kavkazu bili su fokusirani na autonomije. Na primer, Južna Osetija čini 1,8, a Abhazija tri odsto stanovništva Gruzije. Najveće etničke manjine -Jermeni (8,1 odsto), Rusi (6,3) i Azeri (5,7) ostale su po strani sukoba. Ključna razlika je u tome što su Oseti i Abhazi imali status titularne nacije i iz toga izvedena prava i privilegije. Stoga se može reći da je sovjetska nacionalna politika izazvala kasniji nacionalizam. Konflikti su izbijali više zbog administrativno-političkih pitanja nego etničkih.
Liz Fuler navodi da je Abhazija, kada je stvorena Transkavkaska Federacija 1922. godine, imala status posebne republike, na istom nivou kao i Gruzija, ali je Staljin 1931. oduzeo Abhaziji taj status i prisajedinio je Gruziji. Slična je bila i situacija sa Nagorno Karabahom koji je proglasio nezavisnost u vreme kad je Azerbejdžan bio nezavisan od 1919. do 1920. Taj potez usledio je posle žestokih borbi Jermena i Azera. U to vreme Jermeni su činili oko 90 stanovništva Nagorno Karabaha. „Ako preskočimo čitav period sovjetske vlasti i osvrnemo se na početak sukoba, verovatno Nagorno Karabah ima najjaču argumentaciju da se prizna njegov zahtev za nezavisnošću kao pravno osnovan jer je učinio sve u skladu sa sovjetskim zakonima. U aprilu 1990. Vrhovni sovjet SSSR usvojio je veoma važan zakon koji je dao ista prava autonomnim republikama kao i sovjetskim socijalističkim republikama, uključujući pravo na otcepljenje od republike čiji su deo. To je zakon na koji se Čečenija poziva. Problem Abhazije je što je zahtev za nezavisnošću postavila posle kolapsa Sovjetskog Saveza 1991. godine“, ističe Fuler.
Naravno, iako secesionistički pokreti to potenciraju, u osnovi se odbija njihov zahtev da na osnovu istorije polažu pravo na samoopredeljenje. „Rekla bih da prema međunarodnom pravu – nijedan argument tipa da je to ’zemlja naših predaka’, ’pre 100 godina bili smo u većini’, ’sve je bila Staljinova greška’ – nema pravnu težinu“, smatra Fuler.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
