Sedamnaestog ili osamnaestog avgusta naređenjem generala Kadijevića dobili smo produženje vojnog roka. Posle jutarnje smotre puk je postrojen u ćirilično slovo „P“. U sredinu stroja stao je Žarković sa čitavom svojom svitom. Major Plećaš je u ime komande puka najpre pročitao nekoliko imena nagrađenih vojnika, da bi nam zabiberio čorbu čitanjem Kadijevićevog naređenja o trideset dana produženja septembarskoj klasi.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (12)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.
Idućeg jutra desio se naš spontani protest. Posle smotre pročitana je „prepravka“ naređenja. Dobili smo produženje samo dvadeset dana. To je trebalo da razumemo kao dobar gest vojnopolitičkog vrha prema nama. Čuvši negodovanje, oficiri su se uzmuvali. Žarković je brzo reagovao. Zakazao je sastanak vojnog kolektiva sa septembarcima.
Okupili smo se svi koji nismo bili na dužnosti. Bili su prisutni i svi komandiri vodova i baterija koji su se zatekli u garnizonu. Iz komande puka došli su Žarković, Plećaš, Ljubišić i Sinjeri.
Žarković je održao patetičan i neubedljiv govor o „našoj svetoj obavezi prema domovini i slobodi, našoj časti, zakletvi…“. Za njim je Plećaš referisao o trenutnoj bezbednosnoj situaciji u Jugoslaviji, ni oko čega se konkretno ne izjasnivši. Onda nam je Žarković velikodušno ponudio da i mi kažemo svoja viđenja problema.
Prvi je govorio desetar Novica Zorić, Nikšićanin iz Joškove baterije. Govorio je vrlo ubedljivo o stanju u kojem smo se zatekli, kao i o činjenici da nismo roboti i da nam je potrebna zamena. Žarković mu je odgovorio da se mobilizacija u zemlji teško sprovodi, jer se regruti sakrivaju i beže. To nam je bio povod za još žešći napad. Najbolji vojnik u puku, desetar Dejan Simić iz Bijeljine, iskren i častan čovek koji je služio u Komandnoj bateriji puka, iskazao je nezadovoljstvo svih nas što smo prevareni. Mi smo, rekao je, časno došli i odslužili svoj vojni rok i neljudski je da nas sada vojne vlasti zadržavaju kao taoce, kao da nekoliko hiljada vojnika septembaraca može da popravi nešto što su generacije iza nas upropašćavale. Zato se smatramo zarobljenicima sopstvene vojske.
Podržali smo ga aplauzom. Ljubišić je gledao u pod. Bilo mu je veoma neprijatno. Bio je na našoj strani, ali je morao ćutati. Sinjeri nas je streljao očima dok su se Žarković i Plećaš utrkivali u priči da vojska celokupnu sitaciju u zemlji drži pod kontrolom(?!).
Žarkovićev vozač Dušan Tomić sasuo je potpukovniku u lice činjenicu da su mnogi oficiri posakrivali svoju decu i rođake, a nas poslali da ratujemo za neke, kako je kazao, nedefinisane ciljeve. Potpukovnik je Tomiću vrlo drsko naredio da ne kleveće starešine JNA, jer su to „časni ljudi koji vrlo odgovorno obavljaju svoje dužnosti“.
Javio sam se za reč. Rekao sam da samo ja mogu da nabrojim petoricu oficira sa sve činovima i rangovima za koje znam da su svoje sinove zadržali pod svojim skutom.
– To su nečasni izuzeci! – ustuknuo je Žarković.
– Neće biti, druže potpukovniče – nastavio sam – ali mene ti ljudi ne interesuju. Samo, znajte da mi nismo budale što smo ovde. Ili, možda, jesmo? Zato Vas molim da tamo gde treba javite da nam pošalju zamenu, jer mi nismo mašine i ne možemo dugo da izdržimo bez pomoći. Inače, ništa od novih zvezdica! Neće imati ko da Vam ih zasluži!
O, kako sam ga pogodio! Naduvenko samo što se nije raspao. Možda bih izvukao deblji kraj za primer bundžijama, da se za reč nije javio Makedonac Marjan, koji je vrlo emotivno reagovao. Ponudio je Žarkoviću pušku da on sam ratuje, a neka nas pusti da idemo kućama.
Reč je uzeo Sinjeri. Opomenuo nas je da mu sve što je čuo od nas liči na ogoljeni defetizam mogućih dezertera.
Sinjeriju je odgovorio komandir druge lake, Stevanović, vidno ljut na kolege:
– Moji vojnici, ovi vojnici, nisu ni defetisti ni dezerteri. Ja ih sve dobro poznajem i znam da su nam ti mladi ljudi jedna od najboljih generacija vojnika otkad sam ja komandir. Za ozbiljnost ove situacije oni pokazuju i više razumevanja nego što im, s obzirom na njihove godine, dolikuje. Mi, imam utisak, zaboravljamo da na ovakav način možemo da razgovaramo sa svojim vršnjacima, ali ne i sa ovom decom. Ponavljam, oni nisu dezerteri! Da jesu, ne bi se ovde raspravljali sa nama, već bi odavno bili kod svojih kuća, poput nekih njihovih bivših drugova. Oni vrlo dobro znaju da ovaj razgovor neće olakšati njihov položaj. Zašto im onda mi, kao ljudi koji treba da brinu o njima, ne bismo dozvolili da se pred nama, kao pred svojim starešinama, izjadaju?!
Stevanović se odmah obratio i nama, spremno izbegavajući Žarkovićev ili Sinjerijev odgovor:
– Idemo, momci, da se ukopavamo. Kad gardisti raspale po nama, zaboravićemo na sve međusobne razlike. Ne treba da im dozvolimo da nas skidaju kao zečeve.
Prvi put „svi kao jedan“ pošli smo za njim na svoje dužnosti, ne čekajući Žarkovićevo odobrenje. Stevanović verovatno nije ni slutio da nam je svojim rečima povratio veru u ljude.
Stevanovićeva baterija branila je magacinski kompleks na Vrapčani. Posle rata sreo sam ga dva puta u Beogradu. Prvi put, u leto 1994, Rekao mi je da sa porodicom živi u jednoj sobi oficirskog hotela na Zvezdari. Drugi put sreo sam ga malo pre oktobarskih promena 2000. u Bulevaru Revolucije, kod Đeram pijace. Pomagao je supruzi u prodaji papuča.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
