Umro na vrhuncu moći, sahranjen u tajnosti

Posle šest meseci, samo nekoliko dana pre konačne pobede nad Tangutima, Džingis-kan je umro. Tajna istorija jasno kaže da je umro krajem leta, ali, mada tekst do tančina opisuje svakog konja koga je jahao, ćuti o okolnostima njegove smrti. Drugi izvori tvrde da je, kad ga je smrt konačno stigla, njegova žena, Tatarka Jesuj, pripremila telo za ukop, skromno, u skladu s načinom na koji je Džingis-kan živeo. Sluge su oprale i obukle telo u prostu belu haljinu, valjane čizme i šešir, a zatim ga umotale u beli čojani pokrov koji su ispunile sandalovinom, vrednim aromatičnim drvetom koje odbija insekte i natapa telo prijatnim mirisima. Povezali su čojani pokrov sa tri zlatna opasača.
Trećeg dana povorka je krenula put Mongolije, prateći telo Velikog kana, koje se vozilo na prostim volujskim kolima. Povorku je predvodio duhovni barjak Džingis-kana, praćen ženom šamankom i njegovim konjem sa opuštenim uzdama i praznim sedlom.
Teško je znati šta je Džingis-kan mislio o slici koju ostavlja svetu. Postoji samo jedan skroman nagoveštaj njegovog sopstvenog viđenja sebe, u hronici Minhaja al-Siraj Juzjanija, hroničara koji je Džingis-kana nazvao prokletim, a njegovu smrt opisao kao silazak u pakao. Juzjani je zabeležio razgovor za koji je jedan imam tvrdio da ga je vodio sa zloglasnim osvajačem. Ovaj sveštenik je služio na dvoru Džingis-kana i, bar prema sopstvenim hvalisavim tvrdnjama, postao njegov miljenik. Jednog dana su razgovarali i Džingis-kan je navodno rekao: „Moćno ime će ostati iza mene na ovome svetu.“
Oklevajući pomalo, imam je Džingis-kanu odgovorio da je on ubio toliko ljudi da možda neće ostati niko ko će pamtiti njegovo ime. Kanu se taj odgovor nije svideo i rekao je svešteniku: „Jasno mi je da me ne razumeš i da ti je um skroman. Ima mnogo kraljeva na svetu.“ U prilog svoje buduće reputacije, dodao je da ima još mnogo naroda u drugim delovima sveta i još mnogo vladara i kraljevstava. „Oni će pričati moju priču!“ samouvereno je izjavio Džingis-kan.
Jedan neobičan i zanimljiv uvid u um Džingis-kana i njegovo mišljenje o sebi samom, pri kraju njegovog života, nalazimo u pismu koje je napisao jednom taoističkom kaluđeru u Kini, a čiju kopiju je sačuvao neki sledbenik starog kaluđera. Za razliku od Tajne istorije, koja uglavnom beleži dela i izgovorene reči, ovo pismo čuva Džingis-kanovu analizu sebe samog. Ono danas postoji samo na klasičnom kineskom jeziku na kome ga je zabeležio pisar, verovatno neki od Kitana koji su putovali sa mongolskim dvorom, ali i osećanja i doživljaj Džingis-kana kao sebe samog, vrlo su jasni u ovom dokumentu. Njegov glas je jednostavan, jasan i prožet zdravim razumom. Propast svojih neprijatelja on pripisuje više njihovoj nesposobnosti, a manje svom nadmoćnom geniju: „Ja sâm nemam neke izuzetne vrline.“ Rekao je da je Večno plavo nebo osudilo civilizacije u njegovoj blizini zbog njihove „oholosti i rasipnog luksuza“. Uprkos ogromnom bogatstvu i moći koje je stekao, živeo je skromno: „Nosim istu odeću i jedem istu hranu kao i pastiri i konjušari. Prinosimo iste žrtve i delimo bogatstvo.“ Pružio je jednostavnu sliku svojih načela: „Mrzim rasipništvo“ i „živim umereno“. Trudio se da na podanike gleda kao na svoju decu; darovite ljude je cenio kao braću, bez obzira na poreklo. Odnose sa podređenima opisao je kao bliske i zasnovane na poštovanju: „Uvek se slažemo u načelima i uvek smo ujedinjeni uzajamnom ljubavlju.“
Iako je ovo pismo poslao uoči osvajačkog pohoda na muslimanski svet i iako je napisano na kineskom, jasno je da on sebe nije doživljavao kao naslednika kraljevstava ili kulturnih tradicija bilo koje oblasti. Priznavao je samo jedno minulo carstvo koje ga je nadahnulo – carstvo svojih predaka, Huna. Jasno je da nije želeo vladati ni na kineski ni na muslimanski način. Želeo je da pronađe svoj put, kako je i priličilo stepskom carstvu koje je poteklo od Huna.
Smatrao je da su njegove pobede bile moguće jedino uz pomoć Večnog Plavog Neba, „ali, pošto je moj poziv uzvišen, i obaveze koje su mi nametnute, takođe su teške“. Međutim, sebe nije smatrao jednako uspešnim u miru kao što je bio u ratu: „Plašim se da će mojoj vladavini nešto nedostajati.“ Govorio je da su za državu važni dobri činovnici isto koliko je i dobra krma važna za brod.
Mada je uspevao da nađe sposobne ljude, koji su kod njega služili kao vojskovođe, priznavao je da, nažalost, nije sposoban naći isto tako dobre državne službenike. Što je najvažnije, ovo pismo pokazuje promenu u političkom razmišljanju Džingis-kana. Iako je priznavao svoje nedostatke, Džingis-kan je u ovom dokumentu ipak ispoljio svest o svojoj važnosti i svojoj misiji na Zemlji. Počeo je svoj uspon pohodom na Jurkide – prvim velikim pohodom izvan stepe – kao nizom pljačkaških prepada, da bi na kraju uspostavio vazalnu državu. Njegove reči otkrivaju jedan dublji i sveobuhvatniji plan od puke pljačke ili kontrole trgovačkih puteva. Priznao je da je krenuo na jug da postigne nešto što pre njega nije uspelo nikome u istoriji. Tražio je „velika dela“ zato što je hteo da „ujedini ceo svet u jedno carstvo“. Nije više bio plemenski poglavica; hteo je da vlada svim narodima i svim zemljama, od izlaska do zalaska sunca.
Možda je najtačniji opis smrti Džingis-kana dao Edvard Gibon, u osamnaestom veku, britanski istoričar antičkog Rima i veliki znalac istorije carstava i osvajanja. On je jednostavno napisao da je „Džingis-kan umro na vrhuncu života i slave, do poslednjeg daha moleći i poučavajući sinove kako da uspeju u osvajanju kineskog carstva“. Da bi ispunili želje i zapovesti svoga oca oni su morali još mnogo toga da urade.
Kraj