Visoki računi političkog guslanja

Pre nešto više od dve godine, u svom prvom istupu u Veću građana podvukao sam da mi ne možemo u stvarnosti da doživimo promene u međunarodnoj zajednici pre nego što se ne izvrše promene u našoj zemlji, „i tek onda mi možemo da gonimo činioce u međunarodnoj zajednici, i to dokazivanjima i ubeđivanjima, da promene svoj stav i uklone sankcije“. Mi nismo, nažalost, ne samo vlada nego ni širi spektar javnog mnjenja, shvatili šta se dešava u Evropi pre i posle 1989. godine – „naš neuspeh da se snađemo u promenama koje su nastale u Evropi“, a nezavisno od svega toga za jednu novu politiku potrebna nam je „nova diplomatija“. Kao da taj trenutak dolazi?
Lepo je govoriti o miru. O miru se govori više godina, kao i o skidanju sankcija. Jedno je govoriti, a drugo nam je činiti. Rekao bih da su od strane vladajućih bila dva, da kažemo, spektakularna čina u tom smislu: zatvaranje granica na Drini za neposrednu vojnu pomoć vojsci Radovana Karadžića i Ratka Mladića, i drugo – osuda od strane Slobodana Miloševića zarobljavanja talaca Unprofora i vezivanja tih zarobljenika „za bandere kao pse“, što je okarakterisano kao „nemoralan čin“ koji „kalja obraz srpskog naroda“.
Danas, međutim, nama je potrebno više od pojedinačnih akcija, stavova i osuda. Nama je potrebno pre svega sagledavanje naše stvarnosti: gde smo mi i kuda možemo? Ne ono što samo želimo, jer su naše alternative po broju smanjene, odnosno svedene na jednu jedinu: saradnja s međunarodnom zajednicom u odbrani realnih interesa srpskog naroda u Saveznoj Republici kao i izvan te Savezne Republike Jugoslavije.
U toku prošlih pet godina, mi smo u ovom višepartijskom sistemu sa jednopartijskom vladavinom doživeli više istorijskih poraza, i to ne samo u tim poslednjim godinama, već smo počeli da preživljavamo poraze još tamo od one davne 1918. godine. To su bili i ostali naši nacionalni, istorijski porazi, ne samo zbog neuspešnih radnji nego i zbog osnovnih shvatanja našeg društva, ne samo vlasti.
Prvi je naš poraz nastao posle 1918, jer smo uspeli da stvorimo, dosta stihijski i bez mnogo znanja i ispitivanja, jedno shvatanje o jugoslovenskoj zajednici koje tako reći niko nije prihvatao izvan srpskog društva. Mi smo smatrali da treba, zato što smo najbrojniji i zato što smo u Prvom ratu neuporedivo dali više žrtava nego drugi narodi, da mi imamo pravo na prevlast, na hegemoniju (izuzev u privredi), i čudili smo se zašto drugi narodi tu i takvu Jugoslaviju nisu prihvatali!
Drugi naš poraz je naše shvatanje, odnosno politika vladavine jedine stranke posle 1945, Komunističke partije, o federalizmu. Teško smo se privikavali na pluralizam ukoliko nismo na vlasti; oni koji su bili na vlasti nisu zapažali da nacionalno pitanje nije bilo rešeno ni federalizmom takvim kakav je bio, jer je našem federalizmu posle 1945. nedostajala jedna bitna potka: a to je demokratski režim. (Nema federalizma bez demokratije). Ne bi bilo tačno da je srpski nacionalizam srušio jugoslovensku zajednicu; hrvatski nacionalizam se konačno ukotvio još u periodu 1968-71. i dokazao se opštim masovnim studentsko-radničkim štrajkom; slovenačka elita, i partijska i vanpartijska, saopštila nam je osamdesetih godina sasvim jasno, ali mi to nismo slušali, nismo čuli, da je za njih, prema „Novoj reviji“, pitanje jugoslovenske zajednice otvoreno pitanje. Da ne pominjemo otvoreni, u početku i oružani, otpor Albanaca 1944/45, posle toga politički masovni otpor 1968. i 1981. godine. Nije u ovoj raspravi možda značajno da kažemo ko je bio u pravu, mi Srbi, ili Hrvati, Slovenci i Albanci s druge strane. Značajno je da pokažemo da su srpske reakcije bile posledice a ne uzrok razvoju i posle 1990. godine. Naš poraz nije bio u tome što smo reagovali na hrvatski, slovenački i albanski nacionalizam, nego što smo reagovali nepolitički, nedemokratski, histerično, i tako smo u poslednjem trenutku, i kao vlast i kao javno mnjenje, postali činilac rastura Jugoslavije, jedine države u kojoj su „svi Srbi“ bili u „jednoj državi“! Dakle, bili smo nesposobni da se borimo za promene i za ravnopravnost političkim sredstvima.
Nastavlja se