Zapad ne treba da izaziva Rusiju

Dragan Bisenić: Mister X – Džordž Kenan, ambasador SAD u Beogradu 1961-1963. (19)

Knjiga „Gospodin X – Kenan u Beogradu 1961 – 1963“ proizvod je jednostavnog uočavanja da o ličnosti i njegovoj ideji „obuzdavanja“ (containment) – koja je bila osnov američke hladnoratovske strategije i tako presudno oblikovala svet i borbu dve supersile, širom sveta, od SAD preko Kine do Rusije – postoji ogromna literatura, a da na celom području nekadašnje Jugoslavije ne postoji ništa sistematično napisano, uprkos činjenici da je Džordž Kenan službovao kao Kenedijev ambasador u Beogradu. Uz saglasnost autora i izdavača „Klub plus“ objavljujemo najzanimljivije odlomke.

Kada „hladni rat“ bude okončan, on će dati rezultat koji će u suštini biti mešavina ova dva Kenanova stava. Sovjetski Savez će se doista jednostrano povući iz Centralne Evrope, ali će postati jasno da američka vojska nije dovoljna, a ni voljna, da bude beskonačno dugo garant evropske bezbednosti. To je ostao zadatak koji se stavlja pred Evropu – da izgradi vlastiti sistem bezbednosti. Prilikom ujedinjenja Nemačke, Kenanova ideja o neutralnoj Nemačkoj bila je ponovo razmatrana, ali ni tada nije prihvaćena.

Već u poodmaklim godinama, Kenan će nastaviti da oponira američkom establišmentu, odnosno ocenama Klintonove administracije i Madlen Olbrajt o karakteru stvaranja NATO-a i neophodnosti njegovog proširenja, gde će zadržati svoje uverenje da „ Zapad ne treba da izaziva Rusiju“.

U debati koja je izazvana člankom Marka Danera u World Policy Journal tokom 1998. Kenan je zaključio da je „ nacionalni politički establišment koji sada postoji, potpuno nesposoban čak da shvati prave dimenzije problema i mnogo manje da se njime efektivno bavi“.

Kenan se osvrnuo na politiku širenja NATO i na stav da je Rusija „ prihvatila“ širenje NATO kao i na tvrdnje Madlen Olbrajt da je NATO doprineo ekonomskom oporavku Evrope. „ Ako to znači da neko prihvati nešto veoma nevoljno i sa žaljenjem, ubeđen da nema druge alternative, to je jedna stvar. Ako neko prihvati nešto zato što je ubeđen u njegovu vrednost, prihvata to i pozdravlja i ne želi da stvari budu drugačije – to je sasvim drugo. Ni jedna vlast u Rusiji, siguran sam, neće prihvatiti ekspanziju NATO-a u ovom drugom smislu. A u prvom? Velika većina će to videti u tom svetlu. Oni ne mogu tome da se suprotstave silom ili oružjem. NATO lideri su rekli da neće da diskutuju o tome. Ponovo su naglasili da je njihova odluka konačna i to je bilo to“. Po njegovom uverenju, širenje NATO na „ praktično celu Evropu, izuzev Balkana“, biće teško zaustaviti „ uz rizik da NATO sam po sebi postane pre opasan apsurd nego značajan savez“.

Osvrćući se na tvrdnju Madlen Olbrajt da je stvaranje NATO „ vratilo Evropi poverenje u ekonomski oporavak“, Kenan kaže će je osporiti sasvim prosto, pošto stvaranje NATO nije imalo taj efekat, već ga je imao Maršalov plan. „ Stvaranje NATO bilo je, u stvari, odstupanje od korisnih efekata koje je imao Maršalov plan na evropsko mišljenje i posebno poverenje Evropljana u ekonomski oporavak. Stvaranje NATO zahtevalo je velike sume koje bi na drugoj strani mogle da budu usmerene u proces oporavka, umesto da idu u izgradnju armijskih snaga u centru Evrope. To je, kao što je osećao veliki broj nas, bilo ne samo suvišno imajući u vidu okolnosti, nego je i direktno potkopalo pozitivan razvoj do kojeg je doveo Maršalov plan“.

Deo govora Džona F. Kenedija koji se najviše pamti tokom preuzimanja predsedničke dužnosti i polaganja zakletve je onaj u kome razlaže potrebu Amerikanaca da budu aktivni građani i da se žrtvuju za opšte dobro: „platite koliko god da košta, prihvatite teret ma koliko težak bio, suočite se bez obzira koliko teško bilo, podržite svakog prijatelja, suprotstavite se svakom neprijatelju, kako bi osigurali opstanak slobode i njen kontinuitet.“ Završio je prilično energičnim pokličem, odnosno, svojim danas čuvenim zahtevom

Amerikancima i svim građanima sveta: „ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas nego šta vi možete učiniti za nju … ne pitajte šta će Amerika učiniti za vas, nego šta zajedno možemo da učinimo za slobodu čovečanstva.“ Tomas G. Paterson saglasan je sa Arturom Šlezingerom koji smatra da „govor sadrži ‘ekstravagantnu retoriku’ koja je rezultat ‘preterane reakcije’ na govor sovjetskog premijera Nikite Hruščova, januara 1961. u kome odobrava narodnooslobodilačke ratove. Kenedi je i inače rešen da začini hladnoratovsku inicijativu – najviše se to vidi po imenima koji su dati programima Administracije kao što su „‘Veliki plan’, za Evropu; ‘Nova Afrika’, za novu politiku u Africi; ‘Savez za razvoj’ za Južnu Ameriku’; i ‘Nove granice’ za domaće planove – a govor je način da podigne tenziju sovjetsko-američkog nadmetanja.

Nastavlja se