Furtutma

Teško je, da ponovim po stoti put, ugoditi srpskom narodu i senatu. Kad bolje razmislim: mnoge naše nevolje potiču od prevelike rafinisanosti i probirljivosti graždanstva serpskog koje, sve iščekujući Mesiju ili bar Arhangela, dopušta da vlast uzurpiraju najbezočniji i najgori. Politika, cenjeni publikume, ne samo u nas Srba, nego nigde na ovom svetu, nije polje moralnog podvižništva. Da jeste, ne bi anahoreti bežali u pustinje, nego bi se učlanjavali u stranke i gledali kako da postanu ministri. Kao kontrolor i distributer sile, novca i dobara, politika je po definiciji delatnost usko povezana sa svih sedam smrtnih grehova. Ja razumem mladalački idealizam koji snatri o utopijskim zajednicama zasnovanim na ljubavi i pravdi. Filozofski, međutim, idealizam – koji je u tim stvarima trezveniji – drži da su takva društva nemoguća zbog neizmenjivosti ljudske prirode i da najviše što se u toj stvari može učiniti jeste izgradnja društvene zajednice koja striktnom primenom zakona ograničava i kanališe gorepomenute niske strasti.

Saglasan sam da su razlike među našim političkim strankama zanemarivo male. Gotovo nepostojeće. Znam ja da se svi postojeći (tajni, naravno) programi mogu sažeti u rečenicu: daj da se dokopamo vlasti, pa ćemo videti šta ćemo. Rekoh „tajni programi“, mada se to više gotovo i ne krije. Evo, pre neki dan smo videli – sa malim zakašnjenjem – kako su Čitluk Sahibijine kabadahije krčmile „Kolubaru“. Bogato! Srpski. Svaki dan gledamo kako – nešto diskretnije – aktuelna vlast zavlači ruku u tuđe džepove. Svojevremeno sam, grešna mi duša, podržavao i glasao za tu vlast. A zašto? Zato što je pevala drugu pesmu. Da li sam ja naivčina? I nisam baš. Ali nisam imao razloga da sumnjam da će Gospodar i njegova svita iz samo njima znanih razloga promeniti partituru. Šta hoću da kažem? Svaka politika, osim totalitarne, podrazumeva poverenje građana. Da li, ako neko izneveri poverenje, treba potonuti u nihilizam i dići ruke od svega. Jok, more. Olako se ovde odbacuju dobre ideje samo zato što su podosta puta obesmišljene. Ali, ne treba zaboraviti da ta olakost odbacivanja ide naruku procesima daljeg obesmišljavanja. So, što reko Milan Panić, dok se ne dokaže suprotno – podržavam Čedu.