Milošević i Đinđić na istoj strani

Jer, kako objašnjavaju onaj koga, za života, Milošević nije odredio za naslednika i onaj kome, za života, Đinđić, nije ostavio stranku u amanet – najviši nacionalni i državni interes je Evropska unija, a najvažniji ideološki cilj evropska levica.

Ivica Dačić je obeležio celu prošlu sintezom i analizom iz tarabićevskog repertoara:

„Da su Milošević i Đinđić živi, oni bi danas bili na istoj strani.“

Boris Tadić mu je, na početku nove, uzvratio silogizmom vrednim Gadafijeve „Zelene knjige“. Znate, ono: razlika između muškarca i žene je u tome što muškarac ne može da rađa, a žena može da rađa; no, ko će ga znati, hoće li, na koncu, i samom Gadafiju vreme dati za pravo?!

Elem, izusti, ne trepnuvši – kao da je, bože mi oprosti, celu žvaku o rekonstrukciji smislio, daleko bilo, neko drugi, a ne njegov savetnički kabinet – predsednik Srbije:

„Predstoje nam preči poslovi od rekonstrukcije. Rekonstrukcija bi odvukla narod od života…“

Hajde da se složimo sa programom DS-a sa prethodnih izbora, kada je, pre EU po svaku cenu, „najviši nacionalni interes“ bio život – „Život ne može da čeka“ i tome slično.

Ali, već prvih dana nove godine poskupeli su sokovi i negazirana voda, južno voće, slatkiši, kućna hemija, stambene usluge i gradski prevoz u Beogradu; pitanje je dana kada će i cigarete, kafa, benzin, struja, meso, alkohol… Stvarno, jedino život nema alternativnu. To jest, ima je i čita se – smrt.

Naš priznati filozof i akademik je, u knjizi „Javnost i retorika“ (Službeni glasnik, 2007), objasnio kuda vodi politika bez alternative:

„Pomoću manipulacije, odnosno propagande, moguća je višestruka psihička, pa čak i fiziološka dresura, koja služi za prilagođavanje sistemu represivnih društava. To se dešava onda kada preko potrebno društveno vaspitanje i politička socijalizacija dece i omladine, pa i odraslih, bez poznavanja alternativnog mišljenja i delanja, nameću jednosmeran i konformistički pogled na svet i život u društvu. U tom slučaju vaspitanje postaje indoktrinacija…“

Predsednikovu vizionarsku strategiju smejanja u lice sopstvenim građanima, njegova javna potrčkala već su taktički razradila u „knjigu snimanja i montaže“ i raspodelila glavne uloge za ovu tragikomediju.

Premijeru pripalo da – kuc, kuc, za zlu ne trebalo – rasprši nade dve trećine birača u Srbiji: „Vanredni izbori bi zaustavili život!“

Kao da redovni koji ionako slede na proleće sledeće godine, neće učiniti to isto. O tezi iz naslova horski ćute Miloševićevi idolopoklonici. Ne oglašavaju se ni samozvani čuvari imena, lika i dela pokojnog Đinđića. Ostaje nam samo da se pitamo: a šta nam je uopšte trebalo da menjamo 2000. kada je sve isto kao i pre; kada bi i njih dvojica bili na istoj strani…?

Da, skoro da zaboravim: taj akademik koji je pisao o pogubnosti javnog mišljenja bez alternative je Ljubomir Tadić, otac sadašnjeg predsednika Srbije.