Pantograf

Panto Krkljo – Bog da mu dušu prosti – vaistinu je bio najveći poklonik Večernjih novosti ikad, kako to kažu ovi što im je engleska sintaksa ušla pod kožu. Setivši se Pante i Novosti, odmah mi pade na um i Manjo, jer zna se: gde su Novosti, tu je i Manjo. Tu svaka zlonamernost prestaje. Treba znati da su u ono vreme Novosti zaista bile večernje. U B. Baštu i druge zabačene vilajete stizale su negde predveče, a prodavao ih je kolporter Veko, koga su u – nedostatku reči kolporter – zvali Veko Novinar. Znalo se, prvi primerak za Pantu, pa šta ostane. Meni, takođe, beše zapalo u dužnost da čekićam Novosti – moji su ih takođe čitali – a za uzvrat sam petkom dobijao kintu za Politikin Zabavnik i Panoramu. Režimsku štampu za decu – Kekec i Dečije novine – iz principa nisam čitao. Novosti jesam. Pamtim li kakve su to novine bile? Pamtim! Iste kao i danas.

Ali za ono vreme behu veliko osveženje. Šta je Pantu, inače nesklonog pisanoj reči, privuklo Novostima, niko nikada nije saznao. Ja nagađam da je Panto bio žrtva (nipošto jedina) zablude da su Novosti antikomunistički list. Pomoću već opisanih naočara, pomno je pokušavao da nešto pročita između redova; do sutrašnjeg broja od današnjeg se nije odvajao, a njegov je pobratim – Trojan Armonikaš – na sve to zabrinuto vrteo glavom i mrmljao: ovo na dobro neće izaći. E, da je nešto u ono doba bilo kompjutera, interneta i blogerske anonimnosti, ko zna šta bi sve Panto preko Novosti skresao u lice neznanim dušmanima. Ovako, sve je ostalo tajna.

Sa druge strane, Glišo Pantelić, čuveni predratni tajkun, koga su komunisti temeljno opelješili, ali koji je sačuvao duševni mir i kome je ipak ostalo dosta za pristojan život, posleratne novine nije hteo ni da pogleda. Bio je decidiran: sve lažu! Ispizmio se bio i na Pantu što se pod starost odao čitanju. Ama, gazda Glišo, drukče su ovo novine, agitovao je Panto, a Glišo mu odgovarao: ako su drukče, sam plati kafu. One godine kada je Panto premetnuo svetom, Amerikanci su se spustili na mesec. Sve lažu, rekao je gazda Glišo.