Pazi, čovek

Lekari? Umesto da leče, samo oslobađaju naše novčanike od domaće i strane valute. Studenti su stoka krcata puškicama, a profesor nas ruši zato što nas ne voli. Na vlasti je, naravno, skaradni javašluk i opšta pljačka. Mladi samo gledaju kako da prevare i „popiju drogu“, a starci kukaju iako ih ništa ne boli. Ovde ne valja, a u tuđini je još gore. Drugim rečima – političari lažu, žene su neverne, a ceo svet je protiv Srba. Nije li tako?

U redu, ponekad se preteruje sa paranojom, a neko joj je posebno sklon. Međutim, ne verovati nikome obično je znak zrelosti i svojevrsne bistrine uma. A i decu, bome, valja naučiti da ne uzimaju bombone od nepoznatih, posebno ako svoj beli kombi često parkiraju kod škole. Ljudi su cinične i nepoverljive životinje, a kada o sebi vole misliti ispravno, tada kažu da su oprezne. Ko zna kakva grabljivica vreba kod pojilišta, zar ne? Razmislimo samo: koliko puta u toku nedelje, a verovatno i dana, pomislimo da nas neko zamajava ili laže? „Znate li onaj osećaj kada vas varaju?“, upitao je Džoni Roten na poslednjoj američkoj svirci Seks Pistolsa 1978. godine.

Radoznali socijalni psiholozi su pokušali da odgovore na Rotenovu retoriku, došavši do sasvim bizarnih podataka. U jednom eksperimentu, ljude su naterali da u paru ostvare neki dobitak od oko 30 evra. Zatim su ih upitali da li misle da će njihov par podeliti ovaj novac s njima. Odgovori su bili pola-pola da hoće/neće, iako bi u stvarnosti čak 80 odsto podelilo dobijene pare. Drugim rečima, ispitanici su mislili da je svet skoro duplo pokvareniji i bezobrazniji nego što to zaista jeste. Ono što posebno zabrinjava jeste to što ovo obično i ne saznamo. Ako unapred pretpostavimo da nas neko obmanjuje i laže, retko ćemo saznati da nismo u pravu. Naime, nećemo se ni potruditi da saznamo, već ćemo sa razumne udaljenosti radije uživati u svojoj veštini što smo „provalili bitangu“.

Poenta je u sledećem: kada mislimo o drugima, a posebno o nepoznatima, percipiramo ih kao mnogo sebičnije i lažljivije osobe nego što to one obično jesu. Interesantno je da osobe koje volimo uopšte nisu izuzetak, kao i da se ovakvo ponašanje najverovatnije javlja već oko sedme godine života. I samo se pojačava. Prosto, ako nikada ne verujemo ili slabo verujemo svojim bližnjima, nikada ili teško možemo saznati da im se zapravo može verovati. Začarani krug poput ovog nas i čini nepoverljivim cinicima kakvi jesmo.

Zašto je ovo važno? Verovanja i ponašanja poput ovih bitno utiču na naše političke odluke. Političar koji trabunja o tome kako valja sačuvati Kosovo u Srbiji? Ah, on samo želi glasove, igrajući na kartu nacionalizma i mitologije. Ili obrnuto: političar koji (stidljivo) veli da Kosovo više baš i nije u Srbiji? Pih, tog je Zapad platio da priča tu priču. Koliko god ove interpretacije mogle biti istinite, naši mozgovi samo dolivaju benzin na vatru realnih političkih zloupotreba i korupcija. I sa koje god strane debate se nalazili, uvek ćemo podozrivo gledati protivnika, sa snažnim uverenjem da nas folira, da ima neke skrivene namere i tajne planove. Ovakva politika ne vodi ničemu osim ispaljivanju ćoraka iz rovova u koje smo se ukopali. Ponekad valja priznati i da osobe sa druge strane barikade iskreno misle da je ono što govore i ono u šta veruju istina.

Konačno, isto ponašanje leži u korenu svih naših rasizama, seksizama i diskriminacija raznih sorti. Od Albanaca koji u baklave trpaju mišomor, preko crnogorskih studenata sa rukama u našim džepovima, do dođoša koji su kibicfensterima potpalili ognjišta i pojeli našu vaskoliku kulturu. U čemu je stvar?

Oprez i skepsa su dobri ako imaju neku podlogu u vidu dokaza ili barem argumenata. Ako sami većinu dana ne provodimo u kovanju zavera, spletkarenju i laganju, zašto tako lako pretpostavljamo da to čine svi drugi? Ovo ne znači da su ljudi naročito dobri ili iskreni u svojim namerama, naravno. Samo da su bolji nego što to najčešće mislimo. Osim ako oni o nama misle iste gadosti, a misle, te su ipak lažljiva đubrad, mater im…