Sećam se poznatog saveta za pravljenje engleskog travnjaka. Ništa komplikovano: posadite travu, zalivajte, kosite, zalivajte, kosite… I tako sto godina. Za neke je stvari potrebno vreme, to je poruka izvučena iz navedenog botaničkog recepta, izgrađenog na temeljima starog i prevaziđenog koncepta. Novo vreme donelo je savremene zakone. Po njima, za neke stvari sasvim je dovoljan novac. Na multilateralno zadovoljstvo.
Za pozajmljivanje imena muzeja Abudabiđani su vrlo džentlmenski otvorili svoje draguljarnice. A Francuzi su jednako džentlmenski prihvatili sve novčane ponude. Trideset godina kupovine Luvr brenda košta Emirate basnoslovno. Ipak, njihova želja da postanu centar kulture i donesu artefakte zapadne civilizacije svih epoha na svoj pesak, arhitektonski savršeno osmišljen, nema cenu. Postavilo se tiho pitanje da li će se u arapskom Luvru izlagati dela iz bogatog hrišćanskog tematskog kruga ili ona kojima takođe obiluje istorija umetnosti a koja nisu za čedne oči meštana. Sva slična šuškanja pobio je nadležni Mubarak Al-Muhairi. Nema restrikcija u tom pogledu. Što nije loše jer pored aktova, skidanja s krsta, objava lepih vesti od anđela, uskrsnuća i ostalih religioznih motiva ima još samo apstrakcija, pejzaža i mrtvih priroda. A u njima svašta može da se provuče kao kontroverzan simbol.
Kraj radova na novom-starom muzeju planiran je za decembar ove godine. To me je navelo da razmislim kakve bismo mogli mi da imamo koristi od arapske ljubavi prema brendovima kulture, jer nakon otvaranja beogradskog priobalja za arapske investicije, jasno je da nismo gadljivi na njihovo blago, a ni oni na naše dokove i oranice.
Dakle, imala bih da predložim projekat. Za Emirate bi on bio bagatela, a nama bi pokrio par meseci penzija. Pošto već vole da kolekcioniraju muzeje, neka Arapi razmisle o sledećem: kao izuzetnu atrakciju mogli bi da naprave jedan fino dizajniran beogradski Narodni muzej. To je muzej posebnog tipa, ima ga, stoji, a ništa ne prikazuje… do samog sebe (OK, malo Mondrijana, malo Mura, ali i to može da se ukine, i tako publika nije navikla). Čist filozofski izazov. Za početak, i-jeste-i-nije-muzej bi bio omaž Magritu i Rotku, a to je dovoljno zapadne umetničke misli za pustinju u kulturnom usponu. Arapski Narodni bi mislećeg posmatrača-posetioca lako uvukao u magritovsku „Ovo nije muzej“ igru. Što se Rotka tiče, ispunila bi se slikareva ambicija da kod recipijenta likovnim delom (skoro nemoguće do njegovih čudesnih platana) izazove emociju koja bi ga navela da zaplače. Ovo poslednje bi provereno radilo… Ko da ne zaplače pred pustim muzejem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
