Daleki istok oduvek je bio, i do danas ostao, ako ne najprivlačniji, ono sigurno jedan od najizazovnijih ciljeva putovanja ne samo naših turista nego Evropljana uopšte. A neodoljiva atrakcija za neumorne lutalice kojima je naš kontinent već pomalo dosadio, svakako je Hongkong, i to ne samo grad Hongkong kao odavno izvikani šoping centar i velika (mada se tvrdi, „umerena“) mamipara, nego cela ta poveća teritorija sastavljena, bar administrativno, od ostrva pomenutog imena, poluostrva Kaulun i prostorno najvećih Novih teritorija.
U prve dve regije smo u ovom listu več navraćali, mada dosta davno, a u trećoj ćemo se danas zadržati, koliko da ne zanemarimo jedan važan deo Hongkonga, među stranim turistima izvikan kao najjeftiniji. Doduše, za ovu tvrdnju, ili bar procenu i pretpostavku ne možemo da garantujemo, s obzirom na to da je nama, ovdašnjim turistima i putnicima, malo koja cena u svetu „jako povoljna“, ali mirne duše ćemo vam reći, prelazeći na drugi teren utisaka, da Nove teritorije tek pristiglima dođu kao prijatno iznenađenje. Čini nam se da smo se obreli u neočekivano, čak seoski tihom i prilično ozelenjenom predelu ovog dela sveta. Već to je dovoljno za predah, za odmor duše od hongkonških i kaulunskih urbanih utisaka, pa i od šopinga (mada mi šoping nigde ne zaobilazimo).
Arhitektura Novih teritorija nikako nije drukčija od prve dve, nikako ne menja, niti ublažava doživljaj da ste tu negde, ne samo geografski nego i emotivno i vizuelno, blizu sređene i „stroge“ Kine. Tipovi ljudi, govor, ponašanje, odnos prema strancima… sve to govori da i tamo i ovde živi isti narod koji se razlikuje samo po tome što su oni prvi, dakle „pravi kineski Kinezi“ decenijama živeli po strogim komunističkim pravilima, dok su drugi za sve to vreme bili krajnje opušteni i slobodni, kao da su u… Švajcarskoj, Nemačkoj, ili, svejedno, u Americi. Ali ne i potpuno bezbrižni: dane im je zagorčavalo zastrašujuće saznanje da će se 1998. godine, hteli oni to ili ne, prisajediniti „boljševičkoj otadžbini“ u kojoj… ko zna šta ih čeka.
Nije ih dočekalo ništa strašno, jer je sistem, po starom obećanju, ostao isti. I zaista, na lepim i dosta čistim ulicama Novih teritorija, kao i u prevoznim sredstvima ili u radnjama (u njima stranci kao obezglavljeni kupuju svu moguću i nemoguću robu) osećate se sami i svoji, neposmatrani sa suviše mnogo interesovanja, još manje praćeni i nadgledani.
Ali vratimo se specifičnostima Novih teritorija. U njima je mnogo parkova nalik na šume, kojih, istina, ima i u drugim regijama Hongkonga, ali znatno manje nego ovde gde je neravno, zapravo brežuljkasto tlo sa divljim rastinjem na razbacanim stenama ostavilo malo zemljišta pogodnog za kultivisanje i urbani razvoj. Pa su se na njima razvili parkovi. Samo centralni teren Novih teritorija, gde je zemljište bar malim delom ravno, glatko i plodno i gde ima dovoljno vode, iskorišćen je za agrarnu obradu, dok su na obalskim pojasevima nastale manje farme riba i one za gajenje pataka. (Uzgred i podsećanja radi, pomenuta vrsta živine je u celoj Kini vrlo popularna a jedno od najomiljenijih i „najotmenijih“ kineskih specijaliteta je pekinška patka).
Ono najlepše što bi strani posetilac u Novim teritorijama mogao da doživi jeste kružna vožnja njihovom obalom, iako ne celom, ali ne mari: gro predela je tu, pred očima gosta koji ih do mile volje posmatra. Kako i odakle?
Za tu svrhu postoje manji autobusi, kombi vozila, džipovi, a o taksijima da ne govorimo. Ni o ceni: prepuštamo je vašoj veštini pogađanja. A Kinezi su „dušu dali“ za cenkanje, mada pre toga ne izostaje odvaljivanje cifre od koje „bride uši“, kako se to u mnogim jezicima kaže. Onda sledi postepeno popuštanje. Nikako ne suviše veliko, to morate imati na umu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
