Neko je jednom dobro primetio da se život ne meri brojem udisaja koje napravimo, već trenucima koji oduzimaju dah. Verujem da bi se s tom konstatacijom složili mnogi koji su se tog sunčanog dana, ali i bilo kad zatekli u vijugavom redu tik ispod Ajfelove kule. Bilo je tu crnih i belih, predstavnika žute rase i onih koji su „nešto između“, a svi „ujedinjeni u raznolikosti“ čekali su da osvoje 300 metara visoki vrh grandioznog zdanja.
Na nekoliko metara od nas grupa momaka izvodi neverovatne akrobacije uz ritmove rep muzike i zabavlja publiku koja ih pozdravlja aplauzom i povicima oduševljenja. Nakon završene tačke među mnogobrojnim gledaocima prošeta kačket u kojem ubrzo počeše da zveckaju metalni novčići. Pripadnici policijskih snaga budno motre. Među njima devojka blagih crta lica, sitne građe u maskirnoj uniformi sa automatskom puškom šeta „rame uz rame“ uz svoje kolege. Ko bi rekao da tako nežno biće može da bude zaduženo za takav posao?
Trenutke dosade i nestrpljenja prekidaju nam ulični prodavci suvenira. Čujem da jedan od njih na lošem engleskom objašnjava gospođi, koja je do malopre govorila na italijanskom, da je musliman iz daleke Afrike i da je u Pariz došao trbuhom za kruhom. Kaže da ima dve žene i četvoro dece i uz osmeh dodaje da želi da mu treća supruga bude belkinja, pod uslovom da preuzme muslimansku veru, a za tili čas pred začuđenom Italijankom zasija čitava kolekcija srebrnastih upaljača, olovaka, narukvica, marama i drugih „džidža-bidža“.
Nakon dva i po sata čekanja u redu konačno stigosmo do blagajne. Trinaest i po evra vrh, osam i po drugi sprat. Za koji minut se sa još petnaestak saputnika nađoh u liftu i vinusmo se nebu pod oblake. Do malopre grandiozne građevine počeše da liče na makete u izlogu, a vijugava Sena na uski kanal ispresecan mnogobrojnim mostovima. Stadosmo na drugom spratu gde čekamo drugi lift kojim treba da dođemo do vrha. Opet red, kojem se ne nazire kraj, ali pred nama već puca neverovatan pogled na ceo grad i kamere i fotoaparati počeše da rade svoj posao. Obuzeti prelepom panoramom četrdeset pet minuta, koliko smo čekali da dođemo do dizala koje nas je odvezlo do krajnjeg odredišta, bukvalno je prohujalo. Nije nam smetao ni vetar, ni ono malo kišnih kapi koliko je prsnulo čisto kao podsetnik da smo bliži oblacima.
Na poslednjem nivou dočekao nas je bife sa šampanjcem, a tik uz njega i voštane figure Gistava Ajfela, njegove kćerke i američkog fizičara Tomasa Edisona, smeštene u zastakljenoj kancelariji tvorca simbola Pariza. A pogled sa vrha Ajfelovog tornja zaista oduzima dah. Pažnju pleni Trg Trokadero, Obelisk na Trgu Konkord, blistava pozlata mosta Aleksandra III, te Trijumfalna kapija uz koju se nazire početak Jelisejskih polja. Iz ptičje perspektive stiče se utisak da je Pariz izdeljen na mnogobrojne trouglove zahvaljujući kojima se čini da sve ulice vode do Kule.
Iako sigurno tlo pod nogama vraća u realnost, mora se priznati da „sentimentalno putovanje“ Ajfelovom kulom ostavlja neizbrisivi trag u sećanju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
