Naredba provajderima za legalno špijuniranje elektronske pošte

NASTAVAK S 1. STRANE
„Baza treba da sadrži, pored ličnih podataka iz ugovora s pretplatnikom i vrstu usluga, informaciju o postojanju zaštite prenosa podataka, način pristupa pretplatnika, maksimalnu brzinu prenosa podataka i identifikacione adrese“, navodi se u odluci objavljenoj na sajtu Ratela.
Takođe se navodi i da je pružalac internet usluga dužan da u okviru svog tehničkog sistema obezbedi hardver i softver za pasivno praćenje elektronske pošte i preusmeravanje sadržaja pošte ka centru nadležnih državnih organa, ali i do trećeg internet provajdera.
Hardver i softver bi trebalo da omoguće pasivni monitoring internet aktivnosti, prikupljanje i analizu statistike aktivnosti, presretanje elektronske pošte, pridruženih sadržaja (atačment) i obradu veb mejla, presretanje IP telefonskog saobraćaja, faksimila i IP video saobraćaja, presretanje IM (instant mesendžer) saobraćaja, presretanje saobraćaja na pir to pir mrežama. Ove tehničke mogućnosti bi trebalo i da omoguće rekonstrukciju presretnutog saobraćaja po korisničkom imenu ili korisničkom telefonskom broju, adresi elektronske pošte, IP adresi, MAC adresi, IM (instant mesendžer) identifikaciji.

ŠABIĆ: Nejasan akt

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, kaže za Danas da je ovo akt koji ima mnogo nejasnih normi čije značenje zavisi od toga ko ga tumači.

– Ovaj akt deluje kao tehnički, ali imajući u vidu šta znači internet danas, voleo bih da stupi na snagu nakon ozbiljne javne rasprave. Niko nema ništa protiv toga da država uredi te uslove. Neke od normi mogu imati značaj zakonskog akta, a ovo je trebalo raditi malo drukčije – zaključuje Šabić.

Prema ovoj odluci Ratela, veza državnih organa i internet provajdera i operatora ostvaruje se preko linkova koje obezbeđuje i o svom trošku održava provajder.
„Pružalac internet usluga dužan je da o svom trošku omogući nadležnom državnom organu u realnom vremenu potpuno autonomni pasivni monitoring internet aktivnosti proizvoljnog pretplatnika i preusmeravanje dolaznog i odlaznog saobraćaja ka akvizicionom centru nadležnog državnog organa“, navodi se u odluci Ratela.
Telekomunikacioni podsistemi, uređaji, oprema i računarski sistemi smeštaju se u prostorijama službe bezbednosti, policije ili u posebnim prostorijama u okviru telekomunikacionih centara, „koje obezbeđuju i opremaju telekomunikacioni operatori, po zahtevu i tehničkim propisima nadležnog državnog organa“.
Slobodan Marković, predsednik Centra za razvoj interneta, kaže za Danas da ova odluka Ratela nije konkretno zadiranje u privatnost, ali da otvara tu mogućnost.
– To bi bilo isto kao kada bi sve pozive mobilnih operatera preusmeravali na BIA. U ovom trenutku ne postoje zakoni o zaštiti privatnosti i zaštiti ličnih podataka, niti poverenik za zaštitu ličnih podataka. Očito je ideja da se balans pomera ka službama bezbednosti. Provajderi imaju obavezu da postupaju po ovome, a BIA recimo ne postupa po nalogu poverenika za informacije od javnog značaja – ističe Marković.
Prema njegovim rečima, Srbija je član Saveta Evrope, koji je doneo Konvenciju o elektronskom kriminalu, a Srbija je potpisnica Konvencije.
– O tome da će ovo biti urađeno niko nije bio obavešten u Srbiji. Idealno bi bilo kada bi Ratel povukao dokument, zamenio ga dokumentom SE ili bar otvorio javnu raspravu. Ispostavilo se da svu tu opremu i ceo sistem treba da finansiraju operatori, a da im službe bezbednosti dostavljaju specifikaciju opreme i sistema. Naslov dokumenta Ratela nije ono što predstavlja – u to spadaju svi mobilni, fiksni operatori i internet provajderi koji imaju veze sa internetom i šta moraju da obezbede službama koje imaju zakonska ovlašćenja da se bave nadzorom – BIA, MUP, VBA i VOA – ističe Marković.
Kako navodi, sve je zasnovano na članu 55 Zakona o telekomunikacijama, prema kojem je, u skladu s nalogom suda, telekomunikacioni operator dužan da obezbedi ovlašćeni nadzor o svom trošku.
– Mi njima treba da damo sve, a oni će da iz toga iščeprkaju ono što njima treba. Nigde se u tom dokumentu ne pominje zakon. Posledica je da se taj pravilnik može tumačiti izuzetno široko. On kaže: „Službama treba sve, mi hoćemo da imamo mogućnost da dobijemo sve i ako nam ikada zatreba sve, vi ćete to da nam date na način koji nama odgovara“. Internet provajderi u Srbiji su od početka sarađivali s državnim organima oko ovlašćenog nadzora. Niko nije protiv toga. Sporno je što se ovim balans ponovo pomera u korist službi bezbednosti. Ako nije promenjen sistem posle ubistva premijera Đinđića, danas nam to svakako ne treba. Nije jasno ni da li će podaci da se ikada brišu – navodi Marković.
Odgovor iz Ratela juče nismo uspeli da dobijemo.