Sastanak nije doživeo ni uspeh ni debakl

 Problem koji ubuduće može poremetiti napore za uspostavljanje čvrste regionalne saradnje jeste pitanje konsenzusa među državama zapadnog Balkana, jer ono povlači i pravo veta, na koje će se Srbija, zbog problema sa Kosovom, često pozivati, ocenjuju sagovornici Danasa komentarišući odbijanje Srbije da prisustvuje tom sastanku.

Oni ističu da način na koji su mediji u Srbiji izveštavali o sastanku, gde preovladava stav o tome da je skup doživeo debakl zato što se nisu pojavili srpski predsednik i predsednik Evropskog saveta, na pogrešan način dovodi u istu ravan predsednika Srbije i EU, što govori u prilog tezi da srpska politička elita povlači diplomatske poteze u skladu sa očekivanjima javnog mnjenja u Srbiji.

– Regionalni skup na Brdu kod Kranja nije doživeo ni uspeh ni debakl, a biće sastanak koji ne izlazi iz diplomatskog proseka ukoliko ne dobije interpretaciju da predstavlja uvod u dalji proces uspostavljanja regionalne saradnje – smatra Žarko Puhovski, profesor političke filozofije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

Prema njegovoj oceni, predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej uslovio je učešće na tom skupu prisustvom lidera svih zemalja u regionu, što praktično znači da bi u slučaju da je Kosovo odbilo poziv Slovenije i Hrvatske, prvi čovek EU, takođe, otkazao svoj dolazak.

– Tražen je konsenzus, dakle, prisustvo svih. Problem sa takvom postavkom je u tome što gde god se pojavi konsenzus kao uslov, otvara se prostor za ulaganje veta. Pravo na veto je otežavajuća okolnost, jer će se Srbija stalno pozivati na to pravo, što bi moglo da uspori proces uspostavljanja regionalne saradnje i čvrstih međudržavnih odnosa – naglašava Puhovski.

Upitan da li je prema Srbiji učinjena svojevrsna nepravda jer se izašlo u susret zahtevima kosovskih lidera, kada je reč o načinu predstavljanja, a srpskim ne, Puhovski kaže da je „učinjeno ono što je logičan nastavak politike u poslednjih nekoliko godina“.

– Kosovo postaje formalno-pravni subjekt. Sa stanovišta međunarodnog prava njegova nezavisnost je nelegalna, ali s aspekta demokratije, kosovska nezavisnost je legitimna, budući da se više od 90 odsto stanovništva izjasnilo za nezavisnost. Da se nije izašlo u susret kosovskim zahtevima za predstavljanje na tom skupu, Kosovo ne bi imalo svog predstavnika, i priča bi bila slična. Međutim, onda bi se učinila nepravda ne samo prema Kosovu nego i prema ostalih šest zemalja u regionu, koje su priznale tu nezavisnost, a pozvane su ili su među organizatorima skupa na Brdu kod Kranja – ocenjuje Žarko Puhovski.

Naš sagovornik zaključuje da pokušaj osporavanja kosovske nezavisnosti ima smisla samo za javno mnjenje u Srbiji, te da je u tom kontekstu jedino moguće tumačiti napore srpskih zvaničnika.

– Indikativan je način izveštavanja većine mejnstrim medija kod nas o samom skupu. Prvo smo čuli ocene da je skup doživeo debakl, spisak onih koji se nisu pojavili, pa tek onda o suštini, ko se pojavio, šta je konstatovano i šta dogovoreno za budućnost. Da je Srbija zaista iskreno posvećena regionalnoj saradnji, ona bi preko svojih zvaničnika prvo pohvalila ono što je na konferenciji bilo dobro, a ne bi prvo neskriveno likovala što ju je eventualno unazadila svojim neprisustvom. Takođe, naši mediji i zvaničnici nedolazak Borisa Tadića stavljaju u ravan nedolaska EU zvaničnika što je i formalno i suštinski pogrešno, i arogantno. Njegov nedolazak trebalo bi gledati u kontekstu prisustva njegovih kolega, regionalnih lidera, jer on je predsednik Srbije, a ne EU zvaničnik – ocenjuje za Danas Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.

Ona dodaje da su Slovenija i Hrvatska, preuzevši odgovornost za sastav skupa, očito činile uslugu i EU i Srbiji.

– Ne verujem da će EU nedolazak Tadića uzeti za zlo organizatorima skupa. Pitanje je da li je u takvom trenutku Srbija u poziciji da potkopava EU autoritet, u danu kad Srbija od EU dobija još 70 miliona evropske pomoći – kaže Milićeva.

Naša sagovornica ističe da se u Srbiji skoro nigde nije moglo čuti da je konferencija u stvari prvi u nizu sastanaka na koje su se učesnici skupa obavezali u cilju unapređenja regionalne saradnje.

– Dakle, uspostavlja se proces, a Srbija odbija da bude deo toga. Ako je Srbiji komplikovano da prati skupove kojima je naglasak na dobrosusedskim odnosima, ona ih može zvati regionalnom saradnjom. A, to je ono što EU eksplicitno očekuje od zemalja aplikanata za članstvo. Tadić i Jeremić su od Ketrin Ešton mogli da čuju „crno na belo“ da Kosovo ima jasnu EU perspektivu, i ovaj skup je samo dokaz da su je ostale zemlje regije i Kosovo razumeli. U tom smislu, dogovor koji su postigli bez čelnika EU možda je na duže staze, pa time i značajniji – smatra Milićeva.

Prema njenim rečima, proces evropskih integracija zavisi od EU, ne od Ujedinjenih nacija.

– Ako EU odluči da primi u svoje redove Kosovo, za to joj ne treba nikakva saglasnost UN. Pozivanje na UN pravila kad su u pitanju poslovi u kojima učestvuje EU, koja je cela dala mandat Euleksu, nije odgovorno. Signali ko je u ovoj priči pobednik, a ko gubitnik, jesu što je Hrvatska BiH i Crnoj Gori ustupila prevode EU zakona, a Srbiji ne. Ne verujem da je to slučajnost i nekoordiniran gest Hrvatske – zaključuje Jelena Milić.