Advokatovi znakovi pored puta

I dobro zatalasaju fudbalsku javnost u zemlji, sa šest i više miliona „selektora“, od kojih svaki za sebe misli da tzv. najvažniju sporednu stvar na svetu kapira bolje od Karla Anćelotija, Žozea Murinja, Joakima Leva, Jirgena Klopa i ser Aleksa Fergusona zajedno, pri čemu bi velika većina njih radije uz aut liniju da gleda stručnjake sa srpskim pasošem nego ispravama drugih država. Vreme je kao i uvek najbolji sudija, pa će dvogodišnje kvalifikacije, ako ih privede kraju, ili turnir u Francuskoj, pod uslovom da „orlovi“ odlete na Evropsko prvenstvo 2016, dati odgovor na pitanje koliko nekadašnji vezista, vođa nacionalnih timova Holandije, Rusije, Belgije, Južne Koreje i Ujedinjenih Arapskih Emirata može s ekipom, čije glavne vedete imaju sjajan status u ozbiljnim evropskim klubovima. Prošlost, pak, zove na suzdržanost. Da li zbog zatvorenosti zemlje, poštovanja tzv. partijskog ključa u svemu, pa i u izboru selektora, ili većeg tržišta trenera, tek kroz dugu istoriju velike Jugoslavije nijedan stranac nije dobio taj koliko sladak, toliko gorak posao. Ni samostalno, ni kao član brojnih selektorskih komisija.

Prvi je za tim izumom posegao sadašnji „sve i svja“ u Crvenoj zvezdi, Zvezdan Terzić, u vreme svog predsedničkog mandata u FSS. I nije mu se posrećilo s Havijerom Klementeom, dovedenog umesto Ilije Petkovića, posle kraha tadašnjih „plavih“ na šampionatu sveta u Nemačkoj i raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Renomirani Španac je u srpski fudbal stigao 21. jula 2006, a napustio ga 6. decembra 2007. Bez zadatog plasmana na EURO 2008. „Orlovi“ nisu videli Austriju i Švajcarsku jer „mali Napoleon“ nije uspeo da kvalitetne pojedince složi u kompaktnu grupu, nadomesti odsustvo nekih ranijih iskusnih startera, izađe na kraj s kolektivnim običajem srpskih sportista da potcenjuju „male rivale“, poput Jermenije i Kazahstana u tadašnjoj kvalifikacionoj grupi, ni nađe pobedničku formulu u dvomeču s Poljskom. Nije bio ni na istoj talasnoj dužini s medijima, publikom i domaćim kolegama, pa je i pored pozitivnog skora od sedam pobeda, sedam renija i dva poraza, ispraćen uz drvlje i kamenje, a svet je obišla tužna slika s takmičarski nevažnog meča protiv Kazahstana, kada je na zavejanom stadionu Partizana bilo svega nekoliko stotina ljudi.

Na izvestan oprez pozivaju i iskustva sa strancima u klupskom fudbalu. Čuveni Nemac Lotar Mateus ostaće upamćen kao čovek koji je Partizan uveo u prvu Ligu šampiona, od reorganizacije Kupa šampiona, a legendarni Italijan Valter Zenga kao poslednji trener s kojim je Crvena zvezda osvojila prvenstvo i Kup u jednoj sezoni. Ostali „pravi“ stranci, a ne „uvezeni“ iz nekadašnjih jugoslovenskih republika, ostavili su neke drugačije tragove. Neshvaćeni i(li) neprilagođeni Čeh Zdenjek Zeman sastavio je svega tri meseca kao strateg crveno-belih, dok je Portugalac Rikardo Sa Pintu je zbog klinča sa Zvezdinom upravom pokupio stvari usred priprema za svoju drugu sezonu na beogradskoj Marakani. Slično je prošao i Jirgen Reber u Humskoj, s tom razlikom što se on čelnicima Partizana sam „nameštao“ čudnim izborima i rezultatima, a kulminacija je bilo ispadanje iz nacionalnog Kupa od srpskoligaškog Timoka. Izraelac Avram Grant je produžio zatečeni šampionski niz, ali teško da bi to uspeo da mu Aleksandar Stanojević nije u amanet ostavio deset bodova više od najbližeg pratioca. Zato, crno-beli duguju veliko hvala Mađaru Ilešu Špicu, rodonačelniku škole fudbala „parnog valjka“, tvorcu čuvenih „Partizanovih beba“ – finalista Kupa šampiona 1966, i osvajaču četiri trofeja u isto toliko mandata na Topčiderskom brdu. Njegov zemljak Geza Kaločaj nije doneo trofej u svojoj jednogodišnjoj epizodi, ali je afirmisao neponovljivu generaciju Galića, Vasovića, Kovačevića, Šoškića…

Reklo bi se dovoljno materijala za nauk Advokatu, pre nego što u oktobru krene u bitku za EP 2016, koje „orlovi“ prosto ne smeju propustiti. Praćen budnim okom srpske (pre)kritične, često nerealne i vazda nestrpljive javnosti.