„Moja sestra je diplomirala defektologuju, ali nigde ne radi. Ti, ministre, možeš da joj pomogneš i da je zaposliš preko veze“. To su reči koje je jedan mladić sa smetnjama u razvoju uputio Aleksandru Vulinu, ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, prilikom njegove posete užičkom Domu za decu i omladinu „Petar Radovanović“.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt;
Ne bi se reklo da je ministar bio posramljen, već je bio zatečen molbom, jer je bila jasna i glasna, a potom je, kao i svi iz njegove svite, prasnuo u smeh do suza.
– To ti je dobro pitanje. Da, da…Vidi ti njega. Videćemo – vrteo je glavom ministar. Momak je ostao zbunjen, gledajući ljude kako se smeju, pitajući se šta je bilo smešno u njegovim rečima, da nije nešto pogrešio.
Tražeći odgovore na svoja pitanja, posmatrao je ministra, pa gradonačelnika, pa predstavnice Međunarodnog kluba žena iz Beograda – Saru Kirbi, suprugu ambasadora SAD, i Beatris Grozdanić, koje su donirale opremu vrednu 1,2 miliona dinara za senzornu sobu toj užičkoj ustanovi, vaspitače, okupljene novinare…Umesto odgovora – grohotan smeh.
Naravno da nije pogrešio. On je izgovorio istinu koju cela Srbija zna – do radnih knjižica se dolazi isključivo preko partijskih iskaznica. Smeh ministra i lokalnih funkcionera, trebalo je, valjda, da zagluši tu činjenicu koju izgovaraju čak i naša deca, bez obzira na to da li imaju ili nemaju smetnje u razvoju. Nije važno šta znaš, da li si sposoban, vredan i stručan, koju diplomu imaš, da li je uopšte imaš, na koji način je ona stečena… Važno je da se „prilagodiš“ partokratiji.
Možda je smeh u Užicu bio neumesna reakcija na naivnost, jer je mladić „vezu“ da zaposli svoju sestru zatražio nevino i javno, ne služeći se „kovertama“ i drugim korupcijskim trikovima. Moguće je da je poverovao da će se ministar, bez obzira na to iz koje je stranačke kartoteke dospeo u ministarsku fotelju, iskazati saosećanje i volju da se konačno pozabavi problemom njegove sestre i njegove porodice, a time i problemima svih građana Srbije.
Umesto crvenila od stida na saopštenu istinu o nama i našoj nenormalnosti, taj horski smeh je zvučao kao rečenica koju sam nedavno čuo – ako smo svi duhovni bogalji, onda to nije niko od nas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
