Ajmo, ajde, svi na Fejsbuk

Prvo, zato što još ne možemo biti sigurni da je zaista reč o revolucijama – Mubarak je sada egipatska prošlost, ali ne i njegova Narodna demokratska partija koja je jedna od dve najjače političke snage (druga je pokret Muslimanska braća). Uz to, vlast je još pod kontrolom armije. U Tunisu je okončana vladavina Ben Alija, ali mnogi njegovi kadrovi nisu izgubili moć, a institucije tek treba graditi, zbog čega mnogi strahuju od novog autoritarizma.

Drugo, društvene mreže samo su jedan od faktora preko kojeg su nezadovoljnici pokrenuti da izađu na ulice. Najsnažniji motiv za revolt bio je želja za uspostavljanjem demokratije i/ili pravednijeg poretka u više navrata manifestovana samospaljivanjima zbog vrlo konkretnih razloga. U uslovima policijskog terora, osionosti vlastodržaca od lokalnih do nacionalnih, procvale korupcije i bogaćenja malobrojnih na račun većine, čuvenoj arapskoj ulici – da bi proradila – nije bila od presudne važnosti pomoć tastature i miša.

Ali da su društvene mreže pomogle – jesu. Kada civilno društvo praktično ne postoji, a zemljom vlada jedna partija koja kontroliše sve medije, internet predstavlja dragocen resurs. Paradoksalno, Fejsbuk se ispostavio kao mogući generator protesta u zemljama čiji se politički sistemi bitno razlikuju od onih u državama na Bliskom istoku i u Severnoj Africi – u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji. To je svedočanstvo o nedostacima demokratije i slabosti institucija.

Građani sve tri zemlje doživljavaju partije kao nužno zlo. U Hrvatskoj je HDZ na veoma niskim granama među glasačima, a za vodeći opozicioni SDP građani se opredeljuju puke promene radi. Kao što bi se u Srbiji, prema poslednjim istraživanjima, za naprednjake najmasovnije glasalo zato što je DS većini dozlogrdila, dok DPS u Crnoj Gori može da parafrazira Tita: „vlast koja ima ovakvu opoziciju ne mora da brine za svoju budućnost“. Građani, dakle, u dobroj meri partije, samim tim i partijske predstavnike u institucijama, ne prepoznaju kao reprezente svoje volje. Što je pogubno za demokratiju.

Sindikate, bez obzira na povremene uzlete, još opravdano prati imidž interesnih grupa pojedinaca često tesno povezanih sa onima koje bi trebalo budno da kontrolišu. Nevladine organizacije – važan činilac u detuđmanizaciji Hrvatske i u slomu Miloševića – već duže vreme su na marginama društva. Većina medija daleko je od bilo kakve društvene kritike, a najpopularniji sadržaji odnose se na rijaliti programe i ljubavne probleme „selebritija“.

Otud Fejsbuk kao način organizovanja ljudi zainteresovanih za ono što im politika radi. Malo se „fejsbukovaca“ okupilo na prvom protestu u Beogradu, ali takav je bio početak i u Zagrebu. Malo je bilo i Čedinih „čuvara vatre“ u ona predljudožderska vremena, kao i, nešto pre toga, pristalica Saveza za promene koje je RTS nazivao šačicama pokislih. Pa ipak je to nešto značilo.

U Srbiji i okruženju nema Mubaraka i Ben Alija, ali mnogi vladika na njih opasno liči. A kad javnost ćuti i narod nema za koga da glasa ili glasa „protiv“ i iz inata, put od imitacije do originala lako se pređe. Zato je svaki glas protesta, uz poštovanje vrednosti usvojenih pre deset godina, više nego poželjan.