Iran nije samo problem Izraela

Prva promena jeste uvećavanje napora SAD i njenih zapadnih saveznika da spreče nuklearne ambicije iranskog režima. To je delom podstaknuto nalazima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) iz novembra 2011. prema kojima Iran zaista razvija nuklearno oružje i opasno se primakao „crvenoj liniji“, tački iza koje taj napredak više ne bi mogao biti zaustavljen. Sjedinjene Države i saveznici razumeju da bi izostajanje ozbiljne akcije moglo nagnati Izrael da pokrene jednostran napad na Iran.

Druga promena jeste percepcija da bi iranski nuklearni kapaciteti predstavljali pretnju ne samo Izraelu. U govoru pred Unijom reformističkog judaizma u decembru američki predsednik Barak Obama ukazao je da je „iranski nuklearni program još jedna pretnja po bezbednost Izraela, SAD i sveta“.

Ali Obama je ovog februara govoreći o Iranu rekao da „moj prioritet broj jedan i dalje je pretnja po bezbednost SAD, ali i bezbednost Izraela i mi nastavljamo da radimo ne bi li pronašli rešenje za ovo…“

Taj izbor reči nije bio slučajan, to je pre svega znak da SAD menjaju taktiku kada je reč o Iranu. Već više od decenije trajala je politička rasprava na temu čije je pitanje iranski nuklearni program. Bivši izraelski premijer Arijel Šaron obično je upozoravao svoje kolege da ne srljaju u „prve borbene redove“ kada je reč o Iranu. Tvrdio je da će, ako Izrael bude najglasniji povodom iranskih nuklearnih ambicija, pitanje bi bilo shvaćeno kao još jedan „izraelski problem“.

I zaista, kritičari već tvrde da je ovo još jedan pokušaj Izraela i njegovog američkog lobija da gurne SAD u službu svojih interesa. Najneobičniji primeri ovakvog pristupa bili su stavovi politikologa Džona Miršajmera i Stivena Volta. U članku objavljenom pre nego što je puštena u prodaju njihova knjiga „Izraelski lobi“ o kojoj se mnogo raspravljalo, oni tvrde: „…. Iranske nuklearne ambicije ne predstavljaju egzistencijalnu pretnju po SAD. Ako je Vašington mogao da živi sa nuklearnim Sovjetskim Savezom, nuklearnom Kinom i čak nuklearnom Severnom Korejom, onda može da živi i sa nuklearnim Iranom. To je i razlog zašto izraelski lobi mora da vrši stalni pritisak na američke političare da se suprotstavljaju Teheranu“.

Aktuelni šef izraelske vlade Benjamin Netanjahu manje je zabrinut od Šarona povodom toga kako će biti shvaćena uloga Izraela. On je isuviše direktno uključen u pokušaj da se eliminiše smrtna pretnja kakvu bi nuklearno naoružani Iran predstavljao za jevrejsku državu.

Do izbora 2009. kada je došao na vlast, Netanjahu je agitovao o iranskoj opasnosti, a njegova vlada je ovo pitanje učinila ključnom brigom. Zajedno sa ministrom odbrane Ehudom Barakom Netanjahu je uspeo da ubedi Obamu i ostatak sveta da je Izrael spreman na vojni napad kao poslednje pribežište u slučaju neuspeha SAD i njenih saveznika da zaustave iranski nuklearni program na vreme. Takva politika je bila efikasna ali je i privukla pažnju na izraelsko mešanje u pitanje Irana.

Međunarodna zajednica mora da naglasi da njeni članovi deluju u službi svojih nacionalnih interesa, a ne samo u korist Izraela. Ali njihova spremnost da se angažuju mogla bi da bude umanjena, naročito ukoliko sankcije iziskuju visoku finansijsku cenu ili vojna akcija izazove veliki broj žrtava.

Izrael bi trebalo se seti Šaronovih opominjućih reči i da pojača pritisak na američku administraciju uz širu diplomatsku kampanju. Sviđalo se to nekom ili ne, Izrael mora da apeluje na svet da zapamti da je Iran problem svih.

Autor je profesor univerziteta u Tel Avivu i Njujorku. Bivši je ambasador Izraela u SAD