„Već je čovek prošlosti“: Sajmon Tisdal za Gardijan o posledicama sporazuma sa Iranom po Trampovog „brata po oružju“

Bilo da je „problem“ bio Hamas u Gazi, nezakonito zauzimanje zemljišta na Zapadnoj obali, navodni izraelsko-arapski „petokolonaši“, mirovni aktivisti i flotile pomoći, Hezbolah u Libanu, neprijateljske milicije u Siriji, Iraku i Jemenu, ili tvrdi islamski režim u Teheranu, „rešenje“ izraelskog lidera uvek je bilo isto – ekstremno, često nezakonito nasilje koje je neizbežno pogoršavalo situaciju.

Neizazvani, nezakoniti rat protiv Irana bio je krajnji izraz „Netanjahuove doktrine“ – nesrazmerne primene brutalne sile. Kao što se moglo predvideti, i to je propalo.

Donald Tramp očajnički tvrdi da memorandum o prekidu vatre koji je potpisao u Versaju (ni manje ni više!) nije ponižavajuća kapitulacija kakvom se očigledno čini. Ali iako bi američki predsednik možda mogao da preživi ovu sramotu – uprkos globalnom skepticizmu i podsmehu – verovatne posledice ove katastrofe po Netanjahua, njegovog „brata po oružju“, mogle bi biti ozbiljne i okončati njegovu političku karijeru.

U mnogim aspektima, izraelski premijer sa najdužim stažom već je čovek prošlosti, piše spoljnopolitički komentator Gardijana Sajmon Tisdal.

Njegov politički in memoriam zvuči kao krivična optužnica. Decenijama je Netanjahu odbacivao rešenje o dve države između Izraelaca i Palestinaca. Nije uspeo da spreči strašne zločine Hamasa 7. oktobra 2023. godine, a zatim je nad Gazom sproveo osvetu koja je opisivana kao genocidna.

Održavao se na vlasti tako što je davao ključne pozicije krajnje desničarskim političarima, na dugoročnu sramotu i ogorčenje svoje zemlje. Potkopavao je međunarodno podržani nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. godine, čije je kasnije odbacivanje od strane naivnog Donalda Trampa dovelo direktno do ovogodišnjeg katastrofalnog, samoporažavajućeg sukoba.

Ipak, glavni razlog zbog kojeg Netanjahu sada juri ka političkom zaboravu, čak i dok se približavaju jesenji izbori, nije ništa od navedenog.

To je zato što je otrovao i možda trajno oslabio ključni „specijalni odnos“ SAD i Izraela. On i Tramp jedva da uopšte razgovaraju. Pravedno ili ne, Bela kuća, kao i deo američke javnosti koja je već šokirana i otuđena ratom u Gazi, smatra ga odgovornim za uvlačenje SAD u rat koji se ne može dobiti, zasnovan na olakim prognozama o brzoj pobedi i padu režima.

A sada, kada je mir na vidiku, strahuju da Netanjahu sabotira taj proces nastavkom rata u Libanu.

U decenijama nakon izraelske nezavisnosti 1948. godine, dve zemlje su se često razilazile – oko Suecke krize 1956, oko izraelsko-arapskih ratova, mirovnih planova, granica i naselja. Ali nakon kraja Hladnog rata i nestanka sovjetske pretnje, njihovi strateški i bezbednosni interesi, zasnovani na zajedničkim demokratskim vrednostima, sve više su se približavali.

Američka vojna pomoć Izraelu naglo je porasla, kao i uticaj izraelskih lobista u Vašingtonu. SAD su postale glavni zaštitnik Izraela i njegov neizostavan saveznik – dok je Izrael postao ključni regionalni partner Amerike.

Taj konsenzus počeo je da se raspada 2015. godine, kada su Netanjahu i proizraelske organizacije u SAD pokrenuli veliku kampanju da osujete pokušaj tadašnjeg predsednika Baraka Obame da postigne približavanje Iranu.

„Blitz“ izraelskog lobističkog kompleksa nije uspeo da zaustavi nuklearni sporazum, ali je uništio njegovu preostalu fasadu dvostranačke podrške. Pro-izraelske grupe su ubrzo počele otvoreno da deluju kao krilo Republikanske stranke, napisao je kolumnista lista Harec Jošua Lejfer.

Prvi mandat Donalda Trampa produbio je političku polarizaciju. On je ignorisao Palestinsku oslobodilačku organizaciju, premestio američku ambasadu u Jerusalim i priznao izraelski suverenitet nad Golanskom visoravni.

„Tramp je verovatno učinio više da udalji redovne demokrate od Izraela nego bilo koji propalestinski aktivista“, naveo je Lejfer.

Postupci Netanjahua – njegovo proračunato okretanje ka desno-nacionalističkoj populističkoj politici, podrška nekontrolisanoj teritorijalnoj ekspanziji i preuzimanju zemlje od strane doseljenika, kao i njegovi neuspešni ratovi u Gazi, Libanu i sada Iranu – dodatno su razbili stari konsenzus.

Nedavne ankete pokazuju zapanjujući preokret. Po prvi put, više Amerikanaca izražava simpatije prema Palestincima nego prema Izraelcima. Mnogi dovode u pitanje da li savez uopšte služi interesima SAD i žele da se vojna pomoć obustavi ili ograniči. Ironično, današnja kritika, kao i ranije pohvale, dolazi iz oba politička tabora – i od levičarskih progresivaca i od MAGA pristalica.

Ako su tačni izveštaji o Trampovim vulgarnim ličnim napadima na „ludog“ Netanjahua, to odražava širi kolaps međusobnog poverenja – a posledični potresi mogu imati trajne geopolitičke posledice.

Pošto je postigao nešto što nijedan njegov prethodnik nije – uvlačenje SAD u sveobuhvatan rat – Netanjahu se sada nalazi u centru još jednog neviđenog razvoja događaja – dubokog strateškog raskola između SAD i Izraela.

Trampov dogovor o Iranu ostavio je mnoge Izraelce zaprepašćenim, i to ne samo one sa desnice. Rat je uživao snažnu podršku javnosti na osnovu Netanjahovih obećanja da će konačno ukloniti iransku nuklearnu i raketnu pretnju, oslabiti regionalne posredničke snage Teherana, pre svega Hezbolah, i izazvati promenu režima.

Nijedan od tih ciljeva nije ostvaren. Štaviše, iz izraelske perspektive, Iran, sada ojačan i pod dominacijom Revolucionarne garde, deluje prkosno i osnaženo – što pokazuje i plan da uvede tranzitne takse u Ormuskom moreuzu.

Nakon samita G7 prošle nedelje, Donald Tramp je oštro odbacio Netanjahuove crvene linije. Rekao je da Iranu mora biti dozvoljeno obogaćivanje uranijuma, da ima pravo na balističke rakete i da bi trebalo da mu budu vraćene milijarde dolara zamrznute imovine u okviru šireg ukidanja sankcija.

SAD su takođe podržale iranski zahtev za trenutnim i trajnim prekidom vatre u Libanu – stav koji je besno naglasio potpredsednik Džej Di Vans, koji je naredio Netanjahuu da prekine borbe i da se uskladi sa politikom SAD.

SAD su „jedini moćni saveznik“ koji Izrael ima, upozorio je Vens. Prema svakom uobičajenom kriterijumu, ovaj otvoreni sukob je katastrofalan za Izrael.

Netanjahu je sateran u ćošak. Ako pokuša da pokaže suverenu slobodu delovanja prkoseći Trampu, mogao bi da isprovocira Iran da ponovo pokrene rat i uništi mirovni sporazum. Nakon što je Teheran u petak povukao pregovarače sa sastanka u Švajcarskoj zbog izraelskih udara na Hezbolah, američki zvaničnici su tvrdili da su se dve strane saglasile da ponovo uspostave raniji prekid vatre.

Ali ako Netanjahu poslušno prihvati Trampove diktate, posebno u vezi sa potpunim povlačenjem iz Libana, mogao bi izgubiti preostali kredibilitet kod birača i svojih krajnje desnih saveznika. U oba slučaja, „specijalni odnos“ verovatno se neće brzo oporaviti.

Moguće posledice ovog raskola su zapanjujuće. On bi mogao da označi vrhunac izraelske izuzetnosti, slom Netanjahuovog sna o „Velikom Izraelu“ kao dominantnoj sili Bliskog istoka – i kraj bezuslovne američke podrške i vojne pomoći. Mogao bi da uništi nade u proširenje Abrahamovih sporazuma na Saudijsku Arabiju i druge zalivske države koje već prilagođavaju svoje posleratne saveze.

Trampov kontroverzni plan za mir u Gazi mogao bi, s pravom, da bude odbačen. Ovo bi mogao biti trenutak kada se izolacija Irana konačno ublažava i kada se Teheran vraća iz međunarodne izolacije. Ono što je najvažnije, Izrael bi mogao postati manje, a ne više bezbedan.

Netanjahu je sve stavio na kocku, računajući na sveobuhvatnu pobedu nad svojim najvećim protivnikom Iranom koja bi učvrstila njegovo istorijsko nasleđe – i izgubio je, ozbiljno. Sada mora da snosi posledice.

Ne stvaraj više problema i ne traži više izgovora, Bibi. Ne čekaj da budeš primoran ili smenjen. Podnesi ostavku.