Četiri faktora, nijedan od njih nije nov ali svaki je destabilizujući, sjedinjeni su jedan u drugi: nedostatak nade, opasne politike vlada, vakum regionalnih sila i odsustvo aktivnog spoljnog posredovanja.

Moglo bi biti uveravajuće to što većina Palestinaca i Izraelaca i dalje zagovaraju rešenje o postojanju dve države. Manje je uveravajuće to da oni gube nadu da će takvo rešenje ikada biti realizovano. Kao dodatak svemu jeste činjenica da je septembar rok kada ističe moratorijum izraelske vlade na izgradnju naselja a to je i period koji je Arapska liga postavila kao krajni rok do kada treba da budu završeni razgovori između Izraelaca i Palestinaca, koji još nisu ozbiljno ni počeli.

Malo je i verovatno da će ozbiljni direktni pregovori početi bez zamrzavanja izgradnje naselja, mada je teško očekivati da će izraelski premijer Benjamin Netanjahu objaviti takvu jednu odluku ili je primeniti, imajući u vidu otpor unutar njegove vlade. Sirija, koja je sve do kraja 2008. uz posredovanje Turske bila angažovana u razgovorima sa Izraelom, ne očekuje obnovu tih pregovora sa Izraelom u skorije vreme. To bi mogao biti jedan od razloga zašto je sirijski predsednik Bašar al Asad nedavno u Madridu pomenuo rat kao opciju.

Iako Izraelci i ljudi bliski Hezbolahu u Libanu razgovaraju o „drugoj rundi“, mnogi analitičari na Bliskom istoku veruju da bi ograničeni rat mogao da odblokira ustajalu političku situaciju. Oni se pozivaju često na rat iz 1973, koji je pomogao uspostavljanju mira između Egipta i Izraela. Ali ratovi koji su usledili i skoriji sukobi u regionu - rat u Libanu 2006. i rat u Gazi decembra 2008/januar 2009. ne ide u prilog ovim nepromišljenim tvrdnjama. Iran, čiji uticaj u Levantu (naziv kojim se opisuje istočni Mediteran) nije uzrokovao nerešene probleme na Bliskom istoku kao rezultat, nastavlja da prkosi novim sankcijama Saveta bezbednosti UN. Iranski vladari imaju malo poverenja u Zapad kao i Zapad u njih, te rastu i međunarodne sumnje u njihove reči i dela. Učestali pozivi iranskog predsednika Mahmuda Ahamdinedžada povodom eventualnog nestanska Izraela sa lica zemlje ide na ruku onima koji u Izraelu tvrde da iranski nuklerani program mora biti obustavljen vojnim sredstvima.

U arapskom svetu, trenutno ne postoji dominantna sila sposobna da očuva stabilnost iza svojih nacionalnih granica. Biće potrebno vreme pre nego što Irak ponovo odigra svoju regionalnu ulogu. Reforme u Saudijskoj Arabiji uglavnom se tiče domaćih pitanja. Egipatska politička stagnacija dovela je do smanjenja regionalnog uticaja. Katar, s druge strane, preuveličava svoju jačinu.

Jedina regionalna sila na Bliskom istoku danas je Iran, ali ta zemlja nije stabilizujuća snaga. Arapske države su svesne toga. Koliko god im se to ne sviđalo i plašili se mogućnosti rata između Izraelai Irana ili SAD i Irana, one znaju da mogu vrlo malo uticati na takve događaje.

Unutar regionalnu dinamiku na Bliskom istoku danas vuku tri zemlje: Izrael, Iran i sve više Turska. Proteklih nekoliko godina Ankara je pokušala da posreduje između Izraela i Sirije, Izraela i Hamasa i konačno između Irana i pet stalnih članica SBUN plus Nemačka. Ali vlada u Ankari previše dopušta sebi da bude uvučena u bliskoistočne konflikte, umesto da funkcioniše kao pošteni posrednik.

Obamin administracija imala je vrlo dobar početak prema Bliskom istoku. Godina ipo nakon inauguracije, Obamina „ispužena ruka“ Iranu preobratila se u pesnicu, i njegovi napori da ohrabri izraelsko-palestinske pregovore čini se da su naišli na prepreke.

Ni iz Brisela ne postoji mnogo aktivne diplomatija ka sprečavanju krize niti iz prestonica Evrope. Nijedan od šefova diplomatija vodećih država članica EU nije načinio nijedan pokušaj da posreduje između dva najbliža evropska partnera na Mediteranu - Izraela i Turske.

Pre dve decenije, u nedeljama koje su prethodile iračkoj invaziji na Kuvajt, mnogi posmatrači videli su naznake krize koja je usledila. Ta kriza, kao i one pre i posle, pokazale su da tenzije na Bliskom istoku retko bivaju rešene vremenom. Ponekad su one rešavane aktivnom diplomatskom intervencijom regionalnih i međunarodnih igrača. Katkada i silom.

Autor je direktor nemačkog Instituta za međunarodne i bezbednosne poslove u Berlinu