Poluraspad

… (kako su mi spočitavali portparoli krugova dvojke), još manje zbog ambasade u Surinamu, kako su insinuirali botovi Slavskog pojasa, a ponajmanje zato što sam pokretovu silaznu putanju video u kristalnoj kugli. Ne. Video je to „golim okom“ svako ko je hteo da gleda, a to što su takvi u Srbiji retki zverovi, ništa ne menja na stvari.

Masovno nezadovoljstvo Vučićevom erom – jedini „opipljivi“ program Jankovićevog pokreta – mogao je poslužiti (i poslužio je) kao inicijalna politička kapisla, ali moja je malenkost još vaktile sa ovog mesta poslala džaba okrečenu poruku u boci u kojoj je pisalo da se sa nezadovoljstvom ništa ne može uraditi, naročito ako nezadovoljni članovi i simpatizeri masovno očekuju da nezadovoljstvo ukine i da ga zameni zadovoljstvom harizma samo jednog čoveka – u datom slučaju Saše Jankovića – koji, inače, nema nikakvu harizmu.

Dobro, de, ljudski je – a naročito je srpski – ništa ne raditi i očekivati nemoguće, nevolje su krenule kada je i Saša Janković naseo na patku o svojoj harizmatičnosti i počeo da se ponaša kao vlasnik kapitala od 16 odsto postizborne magle, sa samodržačkim ambicijama. I eto odmah srpskog prokletstva personalizacije, eto sindroma Luja XIV – PSG, to sam ja, Janković – za koji sam osnovano posumnjao da bi mogao da se pretvori u – država to sam ja, kao što se pretvorio u Vučićevom slučaju, s napomenom da su, za razliku od Sašinih lenjivaca i posustalica, Vučićevi pazdarani danonoćni i udarnički radili na uspostavljanu autokratije Ace Srbina.

I šta? Nije se Jankovićev solidni rezultat na prezidencijalnim izborima čestito ni ohladio, a pokret su mic po mic počeli da napuštaju najugledniji članovi i simpatizeri, da bi pre neki dan ostavku podneo i Srđan Škoro, jedina osoba u Pokretu za koju bi se moglo reći da je sposoban operativac, a ne držač visokopalamudnih govorancija. Ja sam ovde blagovremeno napisao da bi se Janković – ukoliko ozbiljno misli da nešto uradi – morao okanuti ideje neobaveznog pokreta i napraviti organizovanu političku stranku, zato što su svi pokreti – bez obzira na boju – u suštini replike hipi pokreta iz polovine prošlog veka. Prisetimo se. Hipici su takođe bili – i to s pravom – zdravo nezadovoljni eksploatacijom, neslobodom i ostalim tricama i kučinama sa beskonačnog spiska, ali su se protiv svega toga borili gluvarenjem, pijenjem droge, slušanjem muzike i slobodnom ljubavlju, pa su se na kraju – bar oni koji su preživeli – okupali, podšišali i uklopili se u sistem. Utuvite, đuturumi. Sistem – kakav god da je – uvek kako-tako funkcioniše, a nezadovoljstvo sistemom samo jača sistem.