Uredbe i tajkuni

 I nedavno, posle gotovo šest meseci, Vlada je donela Uredbu, jedan od retkih podzakonskih akata, koji je ministar životne sredine i prostornog planiranje, baveći se građevinarstvom kao sporednom delatnošću, predstavio kao dokument od presudnog značaja za ravnomerni regionalni razvoj i privlačenje stranih investitora. Kako nam je ministar objasnio, ova uredba omogućava lokalnim samoupravama da investitoru snizi cenu zakupa građevinskog zemljišta i da mu ga čak poklone, pod uslovom da zaposli određeni broj radnika. Dodao je, takođe, da konačnu odluku u vezi s tim donosi Vlada na predlog lokalne samouprave. Ovako protumačena Uredba otvara dva ozbiljna pitanja. Najpre, da li bilo ko pri zdravoj pameti može da pomisli da investitor planira da napravi fabriku, a da ne zaposli radnike, te da ga stoga država mora stimulisati vrednim poklonima da to učini?

Pitanje koje se, takođe, neizbežno nameće jeste da li predstavnici vlasti misle da je za regionalizaciju i ravnomerni razvoj potrebno da Vlada i dalje bude tutor svima i da se ponaša kao prinudni upravnik? Zar jedna od tekovina demokratije nije i decentralizacija upravljanja, što podrazumeva prenos nadležnosti (prava i obaveza) na niži nivo, sve do opštine. Decentralizacija je osnov ravnomernog razvoja, a uloga države svodi se na planiranje dugoročnog razvoja, na osnovu raspoloživih materijalnih i humanih resursa. Sa stanovišta demokratije, koju naši političari pominju kao mantru bez ozbiljnog razumevanja suštine i principa, neprihvatljivo je da država, pod parolom decentralizacije, stvara sistem u kome će lokalna samouprava unutar svoje nadležnosti predlagati, a Vlada odlučivati. Ukoliko je aktuelna vlast stvarno posvećena evropskim integracijama, onda bi lokalnim samoupravama trebalo da prepusti da odlučuju i sa punom odgovornošću sprovode svoje odluke, u interesu svojih građana.

Oni koji se sećaju da je država postojala i pre ove vlasti, sigurno znaju da su gradske i lokalne samouprave i do sada imale mogućnost ustupanja prava izgradnje uz beneficije, i o tome su samostalno, dakle bez tutorstva Vlade, odlučivale. Izvesno je, takođe, da ova uredba neće privući toliko potrebne strane investicije, jer za to je potrebno kreirati nov društveni i političko-ekonomski ambijent uokviren odgovarajućim zakonima, a ne uredbama. Pre bi se moglo zamisliti da će neki vlasnik krupnog kapitala (tajkun), u „saradnji“ sa lokalnom samoupravom, a podržan od „svoje“ Vlade, na račun toga što će zaposliti i inače potrebne mu radnike, za fabričicu od stotinak radnih mesta dobiti na poklon 30 ili 50 hektara građevinskog zemljišta. Jer, ne postoji nijedna zakonska odredba koja bi jasno definisala prostorni okvir potreban za određeni broj radnih mesta, te stoga ne postoji ni mogućnost preciznog određivanja veličine građevinskog zemljišta koje će biti poklonjeno. Ne postoji, dakle, ništa što će domaćeg tajkuna, koji dođe u posed znatno veće parcele od one potrebne za izgradnju fabrike, sprečiti da nastavi da radi ono što je i dosad radio, odnosno da manipuliše građevinskim zemljištem – promenom namene i gradnjom stambenih i komercijalnih objekata. S druge strane, država će ostati bez dela svoje imovine, a sve to na račun povećanja javnog duga koji će otplaćivati naša deca i unuci.

Možda se na ovom mestu trebalo podsetiti na obećanja tadašnje opozicije iz perioda devedesetih da će, kad dođe na vlast, prestati da vlada uredbama. A da li je ispunila svoje obećanje, to građani mogu, gotovo svakodnevno, da osete na svojoj koži, živeći u zemlji u kojoj tajkuni ne odustaju od svojih „stečenih“ prava da budu monopolisti, i u kojoj cveta korupcija izrasla iz zloupotrebe političkog položaja, pri čemu država ne čini ništa kako bi dokazala svoju socijalnu odgovornost. I na sva zvona najavljivana „giljotina propisa“ poprima formu neuspešnog političkog marketinga, pa se pitam da li bi ljudi na vlasti, koji su došli na krilima demokratije, trebalo, konačno, da počnu da je uvažavaju. Zar nije jedna od tekovina demokratije da oni koji su izabrani na određeno vreme, do sledećih izbora, upravljaju poslovima i imovinom koja im je poverena, u ime i za račun svih građana. Nažalost, čini se da se sve svodi na vladavinu bez demokratije, ili na vladavinu u ime i za račun malog broja ljudi – oligarha i partijskih prvaka.

Autor je savetnik za investicije u izgradnji