Com_medi@

Ponedeljak

Ranije

Komentari: 0
Ostavite komentar
Ocena: 4.00
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..
Zašto nam je neophodan otvoreni pristup?
04/01/2011 17:47

Problemi i izazovi naučnoj komunikaciji trećeg milenijuma

Zašto nam je neophodan otvoreni pristup?

Svako ko se bavi istraživačkim radom u poslednjih deset godina primetio je značajne promene u pristupu naučnoj literaturi. Pre samo deset godina jedini način pristupa literaturi bio je fizički odlazak u biblioteku, dok danas naučnici čitaju i elektronska i papirna izdanja.

Nedavno istraživanje prakse američkih istraživača u 2009. godini govori nam da je u čak 75 odsto slučajeva polazna tačka u istraživanju bio internet pretraživač, dok je u samo 25 odsto to bio onlajn bibliotečki katalog ili odlazak u biblioteku. Pritom, razlike među disciplinama nisu velike kako bi možda neko očekivao: istraživači u prirodnim naukama navode 90 odsto, u društvenim naukama 80 odsto i humanističkim 70 odsto. Štaviše, istraživanja obavljena u 2003. i 2006. pokazuju da se broj odlazaka u biblioteke i pregledanja onlajn kataloga smanjuje, dok je praksa internet pretraživanja u porastu. Da li bi se neko kladio da će se ovaj trend preokrenuti? Koji istraživač (koji želi da njegov rad bude čitan) želi da bude nevidljiv za internet pretraživače?

Iako je sasvim jasno da je budućnost svih naučnih publikacija elektronska, manje je jasno kako ćemo do toga stići. Najveći broj naučnih časopisa danas ima i papirnu i elektronsku formu, ali najveći deo elektronskih verzija ostaje onlajn nedostupan (zaštićen pasvordom), odnosno dostupan je samo onima za koje je institucija u kojoj rade ili uče obavila pretplatu. Moglo bi se reći da je oduvek tako: samo vlasnici bibliotečke članske karte su mogli pozajmljivati knjige ili časopise iz biblioteke. Situacija se ipak značajno promenila sa pojavom elektronskih publikacija: biblioteke plaćaju izdavačima godišnji pristup časopisima (ili knjigama), ali ti elektronski časopisi ne postaju vlasništvo biblioteka, i niko ne može garantovati da će biti dostupni i u budućnosti. Činjenica da pomenute godišnje pretplate vrtoglavo rastu (primera radi, Univerzitet u Kanzasu plaća više od 4 miliona dolara godišnje) dovodi do toga da se pretplate otkazuju, i tako smanjuje broj dostupnih publikacija. Razlog porasta troškova nije samo sve veći broj objavljenih časopisa i članaka. Ilustracije radi, odnos sredstava potrošenih na knjige naspram časopisa se potpuno preokrenuo u prethodne tri decenije - od odnosa 80 odsto za knjige i 20 odsto za časopise u 1986. do odnosa 20 odsto za knjige i 80 odsto za časopise u 2010. godini. I dodatno, dok je indeks potrošačkih cena porastao za 64 odsto u ovom periodu, cene naučnih časopisa su porasle za 227 odsto.

Nepravda, ako ne i potpuna perverzija trenutne situacije postaje još jasnija kada se pogleda celokupni ekonomski lanac događaja: univerziteti dobijaju sredstva iz studentskih školarina i javnih izvora prihoda (grantovi za istraživanja, subvencije kroz poreze); ovim sredstvima se obezbeđuju plate zaposlenih, laboratorije i istraživačka oprema; zaposleni (istraživači) daju svoje istraživačke rezultate kao autori, a svoju ekspertizu kao urednici ili recenzenti (najčešće besplatno) u naučnim časopisima; izdavači zauzvrat objavljuju članke i "iznajmljuju" ih ponovo univerzitetima, pritom ostvarujući ne mali profit.

Elektronsko izdavaštvo je uništilo stari model po kojem su biblioteke kupovale časopise (i njihov sadržaj) jednom za svagda, i kreiralo novu situaciju u kojoj iznajmljivanje omogućava izdavačima da potencijalno profitiraju na neodređeno vreme.áU suštini, univerziteti i budžeti kojim su oni podržani su dva puta platili za istraživanje: jednom za izvođenje i štampanje rezultata istraživanja, a drugi put da pristupe objavljenim člancima. Šta da se radi ako Marija B., poreska obveznica, sedi u internet kafeu i uz kapućino i laptop računar želi da pročita najnovije istraživanje o suptropskom ekosistemu ili ne-euklidskoj geometriji? Ona je platila svoje poreze i stoga znači platila je i za istraživanja. Ako ona nije na univerzitetu, rešenje je jednostavno: većina časopisa će joj onlajn preko kreditne kartice i za nekoliko desetina dolara omogućiti da pogleda željeni članak. Meri znači ponovo plaća da pročita ono što je već finansirala.

Univerzitet u Kanzasu (KU) je među prvim univerzitetima u SAD prepoznao apsurdnost ograničenog pristupa u naučnoj komunikaciji, kako među samim naučnicima, tako i prema javnosti. Na kraju krajeva, naučno znanje kreirano na univerzitetima i institutima jeste javno dobro. Kao odgovor na tu dilemu tadašnji rektor KU David Shulenburger je 1998. zamislio nacionalni repozitorijum za onlajn publikacije svih istraživanja. Kako se taj plemeniti cilj tada nije realizovao, to su rektor Shulenburger i KU biblioteke 2005. godine pokrenuli lokalni digitalni repozitorijum KU Scholar Work koristeći programski paket D-space (https://kuscholarvorks.ku.edu). Ideja je bila da se obezbedi siguran sistem za onlajn pohranjivanje i dugotrajno čuvanje svih radova sa fakulteta na KU, kao i da radovi budu dostupni svima koji imaju pristup Internetu. Sistem je 2007. godine proširen i na softversku podršku časopisima u otvorenom pristupu pod nazivom Open Journal System (OJS).

To podrazumeva ne samo elektronsko slanje radova časopisima, već i čitav proces recenziranja, uređivanja i pretraživanja časopisa. Sve je to prethodilo uvođenju deklaracije da sve što se proizvede na KU mora biti dostupno javnosti preko digitalnog repozitorijuma. Tako je 2009. godine KU postao prvi američki državni univerzitet koji je ustanovio obavezu otvorenog pristupa, pridruživši se na taj način malom broju privatnih univerziteta (Yale, Harvard, Stenford) koji su to ranije uradili. Takva deklaracija je nastala angažovanjem male grupe profesora i bibliotekara, ali je kasnije prihvaćena od celog univerziteta.

Šta istraživači treba da preduzmu?

Donošenje deklaracije je jedna stvar, a njeno sprovođenje nešto sasvim drugo. Istraživači na fakultetima su jedna veoma heterogena grupa. U nekim disciplinama koje pripadaju prirodnim naukama praksa pohranjivanja u digitalne (disciplinarne) repozitorijume već odavno postoji, uslovljena pre svega zahtevima za otvoreni pristup koji su potekli od finansijera istraživanja. Za tu grupu istraživača deklaracija KU o otvorenom pristupu je nepotrebna. Istraživači u društvenim i humanističkim naukama (posebno ovi drugi) ponekad su "knjigoljupci" i za njih je elektronska dostupnost potpuno nepotrebna, ako ne i preteća inicijativa. No ta grupa je, prema Ithaka izveštaju, već sada u manjini, i postaje sve manja. Postoje mnogi razlozi zašto se prakse razlikuju po disciplinama, ali se čini da je najznačajnija razlika u starosti korišćene literature. Humanisti se koriste literaturom koja je objavljena od danas pa vekovima unazad, dok je za istraživače u prirodnim naukama najvažnije ono što je objavljeno u poslednjih pet godina. Humaniste često zanima ne samo sadržaj teksta, već i njegov kontekst, kao i samo fizički objavljeno delo (određeno izdanje, papir i povez, itd.). Iako se može navesti još razloga, određeni stepen utehe za humaniste leži u činjenici da štampani izvori i biblioteke kao institucije neće nestati u skorije vreme.

No, zajednička briga za sve discipline je strukturni prelazak sa papirnih na onlajn izdanja. Tu se kao centralno pitanje postavlja neznanje među istraživačima iz celog sveta o prirodi autorskog prava. Mogli bismo se kladiti (sa sigurnim dobitkom opklade) da većina istraživača misli da je obavezna da autorska prava ustupi izdavaču. U stvari, autori su vlasnici svojih dela i autorska prava i mogu i treba da zadrže, dajući časopisima samo određena prava, ili, još bolje, dozvole da objave njihove radove. Izdavači ne moraju posedovati sva autorska prava da bi objavili neki rad. Autorska prava su skup prava koja se mogu deliti između autora i izdavača. Analogno tome, istraživači koji su primali plate od univerziteta/instituta, moralno su, ako ne i pravno, u obavezi da dozvole svojim institucijama da njihove članke objave u repozitorijumima sa otvorenim pristupom kao što je KU Scholar Works. Ipak, većina autora ne razmišlja mnogo, već svoja autorska prava ustupa izdavaču, uglavnom zato što je to način na koji su uvek radili, ali i zato što čitanje ugovora koje potpisuju sa izdavačima nije zanimljiva aktivnost. Potpisivanje ugovora je poslednji korak pre objavljivanja, tako da u svetu gde vlada krilatica "objavi-ili-te nema" (publish-or-perish), instinkt za preživljavanjem preovlađuje. Problem je posebno izražen kod istraživača na početku karijere (koji nemaju obezbeđeno stalno radno mesto), i koji opravdano strahuju da im neobjavljivanje radova značajno umanjuje šanse za napredovanje u akademskoj karijeri. Dokle god se paradigma ne preokrene u korist prava istraživača i njihovih institucija da koriste pristupačna sredstva efikasne naučne komunikacije, odgovor leži u obrazovanju istraživača o njihovim autorskim pravima.

Koristan izvor informacija za sve istraživače je veb stranica projekta Sherpa/Romeo (http://www.sherpa.ac.uk/romeo), na kojoj su detaljno opisane sve poznate politike autorskih prava. To je prava adresa na kojoj svaki istraživač može odabrati izdavača tako da istovremeno i objavi rad, ali i da zadrži autorska prava prema pravilima svog univerziteta ili fondacije koja finansira istraživanje. Iskusniji istraživači mogu čak zahtevati modifikaciju ugovora u cilju zadržavanja prava na deponovanje završne verzije rada u digitalni repozitorijum svoje institucije.

Naučno publikovanje u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji

Sve prethodno navedeno karakteriše pokret za otvoreni pristup u SAD i zemljama Zapadne Evrope, u kojima odnos između privatnih izdavača i državnih univerziteta/instituta ima dugu tradiciju. Otvoreni pristup se, čak i brže, širi u manjim naučnim sredinama, a posebno u onima gde su i istraživanja i naučne publikacije finansirane iz istog izvora tj. državnog budžeta. U slučaju kada je celokupna istraživačka zajednica pod patronatom države, otvoreni pristup se širi brže jer nema konflikta interesa: istraživanja finansirana od strane države moraju se smatrati javnim dobrom, i kao takva besplatno su dostupna svima kojima infrastruktura to dopušta (u ovom slučaju pristup internetu).

U Srbiji, Narodna biblioteka Srbije je pružila snažnu i naprednu podršku objavljivanju u otvorenom pristupu. Program DoiSerbia http://www.doiserbia.nb.rs/ pruža osnovne usluge elektronskog izdavaštva za preko 50 časopisa koje izdaju stručna udruženja, društva i univerziteti. Finansijska sredstva za objavljivanje ovih časopisa su vrlo ograničena, a većina uređivačkih i tehničkih poslova obavljaju se na volonterskoj osnovi. Program DoiSerbia, uz podršku Ministarstva za nauku, omogućio je Narodnoj biblioteci Srbije da preuzme sve aktivnosti na pripremi članaka za elektronsko objavljivanje, kao i pripremu metapodataka za deponovanje u međunarodne baze podataka. Drugi projekat pod nazivom SCIndeks - Srpski citatni indeks http://scindeks.nb.rs/, koji razvija CEON - Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije, indeksira preko 350 naučnih i stručnih časopisa objavljenih u Srbiji. Pored osnovnih podataka o člancima dodate su i citatne informacije za više od 110.000 članaka objavljenih od 2000. godine (za društvene nauke od 1991.). SCIndeks omogućava i besplatan pristup punom tekstu za gotovo 40.000 članaka.

U obe baze, SCIndeksu i DoiSerbia, metapodaci se kreiraju u skladu sa međunarodnim standardima, koji obezbeđuju njihovu uključenost u međunarodne sisteme naučne razmene.áRezultat je mnogo veća vidljivost i dostupnost časopisa koji izlaze u Srbiji, a različita merenja kvaliteta i citiranosti ukazuju da istraživanja u Srbiji imaju veći udeo u međunarodnoj naučnoj zajednici.

Iako je Otvoreni pristup časopisima u Srbiji snažno podržan (i razvijen), uočava se mnogo manje aktivnosti u razvoju institucionalnih repozitorijuma, i posebno u donošenju obavezujućih pravila o deponovanju. Uočili smo da u najpoznatijim listama o repozitorijumima (http://roar.eprints.org/ ) ili o propisanim deklaracijama (http://www.eprints.org/openaccess/policysignup/) nema ni jednog primera iz Srbije.

Prof. Mark L. Grinberg (Univerzitet u Kanzasu, SAD) i Ada Emmet (Biblioteka Univerziteta u Kanzasu)

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (0)