Sindikat duvanske privrede ASNS početkom decembra predstaviće Vladi predlog mera za spas duvanske grane kako se ona ne bi potpuno ugasila, a u Srbiji ostala samo trgovina cigaretama, što bi lako moglo da se dogodi ukoliko država nastavi sa katastrofalnom politikom akciza i premija, najavio je nedavno Dejan Janićijević, potpredsednik ASNS i čelnik Sindikata duvanske privrede i ASNS u Filip Moris operejšen, kako se danas naziva DIN Filip Moris.
„Plan akcije“ za predstojeći, novi talas krize najavio je i Samostalni sindikat, na nivou i Niša i Srbije. Ipak, naši sindikalni sagovornici ne znaju na kakav bi prijem kod vlasti mogli naići ovakvi planovi, niti kolika bi mogla da bude cena „novog talasa“ koju će platiti radnici kroz gubitak radnih mesta ili niža primanja. Ono u šta su sigurni jeste to da se „ni Nišu ni Srbiji neće dogoditi Grčka“ jer nema kritične energije za masovne štrajkove. Izvesno je, kažu, i da je položaj sadašnjih i bivših radnika u ovom gradu, bremenitom propalim privatizacijama, velikom nezaposlenošću i niskim prosečnim zaradama, veoma težak i bez nove krize.
ASNS pokušava da u razgovorima sa političkim strankama „progura“ svoj program za zaštitu radnika u vreme predstojeće krize, koji pre svega podrazumeva zaustavljanje novih viškova radne snage i veću štedljivost države, koja bi raspoloživa sredstva trebalo da ulaže u proizvodnju i upošljavanje ljudi, a ne u kupovinu socijalnog mira.
– U DIN Filip Moris privodimo kraju razgovore s menadžmentom o usvajanju novog kolektivnog ugovora, koji bi radnicima garantovao ista prava koja su imali u prethodne tri godine, i povodom zarada i viškova radne snage. Iz iskustva na sopstvenoj koži naučili smo da je kod multinacionalnih kompanija koje su kupile DIN i druge fabrike duvana u Srbiji profit na prvom mestu, tako da će u slučaju krize zaštititi profit, a ne zaposlene, kaže Janićijević.
Biljana Dobrenović, predsednica Samostalnog sindikata Niške pivare, firme koja je za razliku od DIN -a prošla kroz više nego tešku privatizaciju, a njen novi vlasnik Jovica Stefanović Nini i „kroz“ hapšenje, kaže da nema utisak da vlast i sindikati u Nišu i Srbiji imaju jasan plan za period predstojeće krize. Ona kaže da u Pivari sada radi 150 zaposlenih, koji uglavnom redovno primaju plate, ali da je 350 radnika „otišlo na biro“. Istovremeno, ocenjuje ona, nadležni u državi i gradu nisu se potrudili da Pivaru i druge firme koje imaju probleme podignu kroz drugačiju poresku ili akciznu politiku, već su ih pustili da „tonu“, a novac ulagali u dolazak novih kompanija.
– U vreme prethodne krize vlast nas je ubeđivala da je ona „naša šansa“, a ispostavilo se da je 200.000 ljudi u Srbiji ostalo bez posla. Ni sada ne postoji plan mera za novu krizu, Srbija nema ni Strategiju razvoja, a otežavajuća okolnost je i to što ulazimo u izbornu godinu, pa će vlast biti koncentrisana na davanje novih (lažnih) obećanja, a ne na donošenje mera koje bi ljudima olakšale život. Naš sindikat priprema platformu za izlazak iz ove situacije, koju će opet morati da ponudi glavnim akterima na javnoj sceni, političkim partijama, kaže Miodrag Ranđelović, predsednik Saveza samostalnog sindikata Niša.
Regionalni poverenik UGS Nezavisnost u Nišu Bratislav Cenić ocenjuje da je loše što su se „mnogi sindikati pridružili političkim strankama“, kao i što ne postoji socijalni dijalog, a ni jasno savezništvo različitih sindikata u Nišu i Srbiji. On smatra da i sami radnici snose odgovornost za svoj izuzetno težak položaj jer „već tradicionalno“ ne veruju u ozbiljno sindikalno organizovanje, a uvereni su da sindikate vode „nepismeni ljudi kako bi stekli korist za sebe“, što uopšte ne mora biti tačno.
– U Nišu je situacija katastrofalna, kao što su to bile i privatizacije. Mnoge firme su ugašene, a na evidenciji nezaposlenih je skoro 40.000 ljudi. Dovode se strani investitori, kojima država i grad daju različite subvencije, kroz koje praktično sami plaćamo i investicije i radnike. Ozbiljan svet nam se zbog toga smeje. Istovremeno, svi su mirno gledali kako se gasi EI, koja je bila mali grad, a MIN, po kojem je Niš takođe bio poznat, liči na groblje zastarelih mašina, bez ljudi. Sindikati su uglavnom nemoćni, pre svega zato što su nemoćni naši članovi koji su nekada bili radnici, a sada ni sami ne znaju šta su. Ubijeni su, rade za desetak hiljada mesečno, i svakodnevno se bore za egzistenciju – kaže on.
Cenić dodaje da je u takvoj situaciji izuzetno teško ne samo napraviti plan za zaštitu radnika u vreme krize već i motivisati sindikate i radnike da ga „uzguraju“. Zbog toga se pomoć sindikata u krizno vreme svodi na pravnu pomoć radnicima koji su ostali bez posla, zarada ili radnog staža. – Ali, ni tu nismo posebno moćni jer nam je sudstvo i dalje i partijsko i neefikasno – zaključuje on.
Sprečiti „bekstvo“ radnika
Veliki problem Niša i juga Srbije je i višedecenijski neravnomerni regionalni razvoj zemlje. Zadnji popis stanovništva jasno pokazuje u kakvoj je ekonomskoj, socijalnoj i svakoj drugoj situaciji jug Srbije. Ljudi sve češće migriraju ka Beogradu i Vojvodini, gde takođe nije lako, ali je daleko bolje nego ovde, kaže Bratislav Cenić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
