Beograd–Tirana, via Kosovo

Ako se neko u budućnosti bude bavio ovom subotom analizirajući je kroz dnevne novine, čitaće o prerano prekinutim životima, u nameri nastradalih da jednu običnu subotu pretvore u mladalačku uspomenu. Ali neće. Javna upotreba tragedija je strogo vremenski ograničena. Dok traje, prepuna neukusa koji je neopravdano dobio ime „tabloidnost“, ima svoj jasno programiran tok: emotivni naslov, nekoliko verzija očevidaca, što verodostojniji izveštaj bolnog krika najmilijih… Prihvatili smo i sumanuto opravdanje da to podiže novinske tiraže koje ne može da opovrgne ni činjenica da tiraži zapravo nikada nisu bili manji….

Divnog i blagog čoveka, dekana Fakulteta političkih nauka, profesora Iliju Vujačića, žrtvu prebijanja nekih poslovno angažovanih mladih nasilnika za račun nepoznatog naručioca, mediji više ne pominju. Dobra vest za profesora. Loša za Srbiju.

23. novembar // nedelja //

Telefonski poziv Petra Miletića, srednjoškolskog druga sa kojim delim četiri godine rada na Kosovu, znači moje užurbano spremanje za put. Odlazak do Prištine i Gračanice olakšaće nam ljubazni Ranđel Nojkić, čovek sa velikim životnim i političkim iskustvom na Kosovu. Kilometre praznog autoputa skraćuje priča očevica čuvene „niko ne sme da vas bije“ rečenice i neizbežna tema stranačke kombinatorike pred (sada već veoma realno) formiranje kosovske vlade.

Merdare, nekom administrativni prelaz, a nekom državna granica. Prelaz spornog imena i suštine. Jedna od tačaka briselskih dogovora je i integrisano upravljanje prelazima, a sve u „službi građana“ koji ga prelaze. Nakon pompezno objavljenog dogovora vidljivo je samo to da srpska i kosovska služba nisu više udaljeni 500 već 5 metara.

Neshvatljivu cenu od 20 eura nedeljno za osiguranje automobila iz Srbije i čak 110 eura mesečnog osiguranja za automobile sa Kosova (pretežno kosovskih Srba) osiguravajuća društva na obe strane godinama naplaćuju. Ovo valjda nije tema čije je rešavanje „u službi građana“ iako se po ko zna koji put šuška o ukidanju ove besmislene globe.

Kosovske vlasti oslobodile su ovog nameta vlasnike vozila iz Preševa, Bujanovca i Medveđe. Srpske vlasti nisu to učinile svojim sunarodnicima sa Kosova jer kažu da takvu odluku može doneti samo osiguravajuća kuća a u njenu se milost, jasno, ne treba uzdati.

Prošle su i gore stvari pa će i ovo reketiranje biti ukinuto. Do tada će još neko dobiti nagradu menadžera godine i bonus za uspehe u poslovima osiguranja.

U prvi mrak stižemo na Kosovo….

24. novembar // ponedeljak //

„Evo čekamo da se sastavi Vlada pa da vidimo šta ćemo“, kažu gotovo svi moji sagovornici u Gračanici. Već pola godine potpune blokade svih institucija učinilo je da se život prilično zamrzne. Za kosovske Srbe ova jednačina ima dve nepoznate. Šta ćemo kao zajednica dobiti i koga će „Beograd“ imenovati.

Sa Petrom Miletićem pešačim kroz prištinsko naselje Aktaš. Prolazimo pred mase ljudi ubeđeni da je ispred nas još jedan od protesta nezadovoljnih građana. Prevarila nas je neprijatna atmosfera kojom odiše grupa od par stotina ljudi bez osmeha na licu. U hodu shvatamo da je to „red“ za vize ispred švajcarske ambasade.

Ova porazna slika vidi se i sa prozora kancelarije predsednika Liberalno demokratskog centra Dukadjina Goranija, doktora sociologije, poznatog prištinskog analitičara i pre svega našeg prijatelja. Ovaj čovek već mesecima pokušava da okupi misleće ljude sa Kosova u neformalnu glupu „Common Voice“. Nakon Gračanice, Ohrida i Kopaonika danas krećemo za Tiranu na završni sastanak pre početka javnog delovanja. Prve reakcije na njegov koncept da se glas „ljudi sa težinom“, ljudi koji unose sopstvene integritete i nisu „predstavnici svojih zajednica“ ohrabruje.

Udobni kombi sa NVO aktivistima, režiserom, sveštenikom, muzičarem, ekonomistom, čuvarem romske kulture…. kreće ka Albaniji. Prvi put idem u Tiranu, grad koji mi je kao detetu iz Peći bio najudaljeniji grad na svetu.

Auto-put preseca ogromni planinski venac na ulasku u Albaniju. Doskorašnja neprohodnost surovih planina i činjenica da se sa Kosova dugo nije moglo u Albaniju, a kasnije samo dugim putovanjem kroz Makedoniju, uticali su i na odnos Albanaca sa Kosova i iz Albanije. Skorašnja izgradnja auto-puta koji se zove „Ibrahim Rugova“ drastično menja stvari.

U noć stižemo u hotel Sheraton u centru Tirane gde se održava naš sastanak.

25. novembar // utorak //

Topla klima, široki trgovi i brojne palme ruše moje stereotipe o Tirani. Malo slobodnog vremena provodimo šetajući centralnim ulicama u kojima je gotovo svaki drugi lokal – banka. Građevinski poduhvati ambicioznog gradonačelnika Edija Rame u centru Tirane ne liče mi na čoveka čiji sam „istorijski dolazak“ u Beograd pomno pratio razočaran što je prihvatio da „dron“ bude njegova prethodnica i suština.

Ova zemlja kontrasta to dokazuje i ogromnom razlikom između uređenog i modernog centra i periferije sa starim i neuglednim kućama. Pokazuju mi kuću Envera Hodže. U to vreme zavidni objekat koji pokazuje moć danas je neprimetna jednospratnica.

Sastanak „Common Voice“ završavamo uspešno. Ova neformalna grupa dobila je svoje obrise, definisali smo ideje i vrednosti koje nas drže na okupu. Nadam se da neće biti samo jedan od dobrih ideja koja ostaje bez daha kakvih je na Kosovu (a i van Kosova) mnogo ….

Dukadjin, Petar i ja za večerom razgovaramo sa gračaničkim sveštenikom Srđanom Stankovićem o veri, odnosu verskih zajednica na Kosovu, sudbini hrama Hrista Spasa u Prištini…. Obrazovan i zanimljiv čovek.

26. novembar // sreda //

U ranu zoru napuštamo Albaniju. Stižemo u Prištinu okićenu američkim, kosovskim i albanskim zastavama. Pretpostavljam da su to pripreme za Dan zastave 28. novembra. Zvanični praznik Albanije, čije nezvanično praznovanje u Prištini nadmaši sve prištinske zvanične praznike.

Ponovo za Gračanicu, pa put za Beograd. Ponovo Merdare. Kosovski policajac iz prepunog autobusa proziva mislim jedinog Albanca. Mladog momka. Proverava dokumenta i razloge putovanja. Gotovo nestvarna slika. Srbi bezbrižno sede dok mladi momak i strogi policajac pričaju nešto na albanskom. Kažu mi da se, od kada se iz Srbije ka zapadu može izaći sa kosovskim pasošem, gotovo istog dana vidno omasovio broj mladih Albanaca koji emigriraju. U autobusima se inače svašta priča. Videćemo.

Ulazimo u Beograd sa njegovog najlepšeg ulaza, niškog autoputa. Beograd posebno izgleda veliki kada u njega dolazite iz Gračanice i sa Kosova. Tada izgleda ne samo veliki već i odgovoran.