Muška tradicija i ženska kultura

Sa druge strane, ovi, uzbudljivo ispričani mitovi nisu samo prepričane priče, već, upravo bivajući umešteni u određeni vremenski kontekst patrijarhalnog grčkog, ali i savremenog društva daju Svetlani Slapšak prostor i mogućnost da ispriča i druge priče upravo o kontekstu u kome su ti mitovi nastajali ili se menjali.

U naslovu knjige nalazi se termin miturgija, koji je, u tradiciji Francuske antropološke škole antike, osmislila Svetlana Slapšak, a međunarodna akademska zajednica ga je prihvatila. „Mit je priča koju određuje kontekst i tehnika pričanja i slušanja/čitanja, koja ne objašnjava, ne normira, ne legitimiše, ne usmerava, ne poučava, već samo zavodi i navodi na prepričavanje ali i na mišljenje“, piše Svetlana Slapšak. Upravo u skladu sa ovom definicijom, autorka nam priča priče iznova i ovaj žanr koristi pre svega kako bi nam rasvetlila ona verovanja, vrednosti, stavove i odnose prema ženama koji stoje u vezi sa junakinjama navedenih mitova. Ova knjiga predstavlja uzbudljivo štivo koje po formi nije naučna analiza (nema fusnota i referenci), ali je potpuno jasno da iza svakog poglavlja i svakog promišljanja mita stoji ogroman, višegodišnji istraživački rad i široko poznavanje antike, antičke antropologije i studija roda. Utoliko je lepše čitati priče koje nam nepretenciozno priča Svetlana Slapšak, dajući nam informacije o antici i brojnim temama iz antičke svakodnevice.

Što se tiče pristupa mitu, Svetlana Slapšak sledi francusku antropološku školu antike i mita, pre svega Žan Pjer Vernana, ali i Rolana Barta i njegov stav da je mit priča upisana u istoriju. Francuska antropološka škola odbacuje ideje o mitu kao priči koja krije psihološke, arhetipske, večno skrivene istine i uopšte u proučavanju antike insistira na prepoznavanju konteksta i na pozicioniranju istraživača. Bart se pre svega bavio savremenim mitovima i svakodnevicom, ali, kako pokazuje Svetlana Slapšak, njegova zapažanja se jednako odnose i na antičke mitove, jer prema Bartu, „mitologija može biti samo istorijski utemeljena“. I upravo u tom smislu Svetlana Slapšak nam prepričava mitove, a onda, kao u filmskom kadru koji se proširuje i autorka proširuje priču, razjašnjavajući nam njen kontekst – istorijski, geografski, politički i na taj način nam ukazuje na preovladavajuće stereotipe i vrednosti tadašnjeg ali i savremenog društva.

Osim mitološkim bićima, knjiga Antička miturgija: žene posvećena je i istorijskim ličnostima, te u jednom od poglavlja čitamo o Ksantipi, Sokratovoj, pretpostavlja se, drugoj, mlađoj ženi. U ovom eseju Svetlana Slapšak ukazuje na dve potpuno suprotne tradicije čuvanja sećanja na Sokratovu suprugu. Pošavši od poznatije verzije koja za Ksantipu kaže da je „oštrokonđa, zla i dosadna žena“, autorka nam predočava na koji način se ovaj mit o neprijatnoj i napornoj ženi koristio za stvaranje stereotipa o identitetu filozofa koji je mogao da trpi svakakve nedaće, pa čak i napornu ženu u kući koja mu je svojom marljivošću omogućavala da se oslobodi svih briga i da stvara. Pišući o Ksantipi autorka nam skreće pažnju na to da je žena u privatnom prostoru mogla imati moć, da se ona kućom, svakodnevicom i bavila, kao i ritualima, da je njen domen bilo rađanje i smrt, dakle svakodnevni život, dok su u muškoj nadležnosti bili samo vlast i vojska. Tu se primećuje nesklad, jer žena je zapravo pokrivala više sfera od muškarca. Uprkos brojnim nadležnostima, smatralo se da žena nije sposobna niti dostojna da učestvuje u javnom životu, ili da filozofira. U trenutku kada je Sokrat odlučio da ispije otrov, Ksantipa je fizički bila izbačena iz prostorije. I dok je Platon, kako ukazuje autorka, prepoznavao problem ovakvog statusa žene, Aristotel i kasnija tradicija koja se na njega nadovezivala, prikazivali su Ksantipu (a i druge žene) kao niža bića (intelektualno, biološki). Na tu tradiciju se nadovezuju i renesansne slike na kojima Ksantipa grdi Sokrata i poliva ga vodom.

Sa druge strane, saznajemo da je u doba renesanse književnica Kristina de Pizan u knjizi Grad žena pisala o Ksantipi, mladoj Sokratovoj supruzi koja ga je jako volela i bila mu odana. Ona je pokušala da spreči Sokrata da ispije otrov, ali nije uspela da mu otme čašu na vreme. Na ovom primeru Svetlana Slapšak ukazuje na dve potpuno različite kulturne tradicije – jednu mušku i jednu žensku, koje su stvorile dva potpuno suprotna mita o Ksantipi. I kao što je Kristina de Pizan ispisivala žensku kulturnu tradiciju, tako u ovoj knjizi to radi i Svetlana Slapšak, iščitavajući izvore, od antike do danas. Koristeći široka znanja kojima raspolaže, autorka sa jedne strane rasvetljava mušku tradiciju i ispisuje paralelnu žensku kulturu koja nedostaje ili čak i kada je ispisana uglavnom nam je nedovoljno poznata.